Kako iz nezaposlenosti (1)

Većina ljudi (i zaposlenih i nezaposlenih) ne zna tačno kako se pripremiti za pokušaj zapošljavanja, a većina ove većine na žalost i na svoju štetu smatra da to nije ni potrebno ili da se na to ne može uticati. Pogrešna uverenja, predrasude, stihijsko i improvizovano ponašanje i neznanje o bitnim elementima konkurisanja za posao su verovatno najmoćniji lični neprijatelji osobe u procesu traženja posla. Naravno, time se ne umanjuje značaj onih spoljnih, objektivnih, teškoća u zapošljavanju: nizak nivo privredne aktivnosti, mali broj oglašenih radnih mesta, mali broj temeljno i stručno sprovedenih izbora radnika, teški oblici diskriminacije i kršenja prava radnika, neizbežna konkurencija… Nezaposlenih je puno i na svako radno mesto, posebno u državnim institucijama (koje se ne bez razloga, doživljavaju kao sigurnije i poželjnije) javlja se veliki broj kandidata i to vrlo kvalitetnih, koji imaju odlične karakteristike, raznovrsno radno iskustvo. To je jedan od razloga zbog kojih stare veštine i znanja često nisu dovoljni. Nedostatak važnih informacija (o firmi, radnom mestu, potrebnom izgledu dokumentacije, o sadržaju intervjua) realno ugrožava šanse za uspeh… Kad sami sebe ugrozimo, kad ne preduzmemo ono što smo mogli ili kad direktno doprinesemo neuspehu, to povlači posledice. Ako nema uvida, greške će se ponoviti. I neuspesi. Emocionalna napetost je pojačana, posebno ako ne razumemo zašto se loše stvari dešavaju. Iskazuje se kroz jake negativne emocije (bes, tugu, strah) usled nedovoljno jasnog razumevanja situacije. Negativne emocije ne pojačavaju samo nezadovoljstvo prema drugima, nego i prema sebi, a blokiraju i intelektualno funkcionisanje i efikasnost opšte.

Neuspeh u studiranju (3)

Adolescent se nakon završetka srednje škole nalazi u periodu promena, započetih još ranije. Buran unutrašnji preobražaj, seksualno sazrevanje, narastanje novih potreba i želja za kretanjem, slobodom, nezavisnošću, oslobađanjem od kontrole, i radoznalost svojstvena mladosti, za otkrivanjem novih svetova, naravno van porodičnog kruga… Preobražaj deteta u odraslog je prirodna i neophodna transformacija, koja donosi mnogo promena i izbacuje mladu osobu iz naviknutih i sigurnih ležišta. Odjednom toliko prilagođavanja, posebno za one koje će studirati van mesta življenja. Novi grad, veći, dinamičniji, nepoznato okruženje… Osim nepoznatih ulica, tu su i nova lica profesora sa kojima će biti još manje u kontaktu nego sa prethodnima i drugih mladih ljudi, koji će sporije i u manjem broju postajati drugari nego prethodni… Naviknuti i sigurni svet je u pozadini. Stare ravnoteže nema, novu tek treba izgraditi. Kako i koliko uspešno će to postići? Normalno je da su u tom novom formiranju mladi veoma osetljivi i ranjivi. I prilično sami. Zašto onda mislimo da im je lako? Između ostalog i zato što oni žele da izgleda tako, da su jaki – jači nego što jesu. I roditeljima odgovara da, boreći se sa mnogim problemima, pomisle kako problem koji drugi ljudi imaju oni nemaju ili će se njihov rešiti sam od sebe. Promene, koje se dešavaju, retko mogu proći bez teškoća, hteli mi da se bavimo njima ili ne. Ako ih roditelj uvidi i proprati, ili obezbedi detetu potrebnu pomoć - biće prebrođene. Ako ne, veoma je neizvesno - i rizično - šta će se dalje dešavati. Imati problem i priznati ga, teško je i za dete i za odraslog. Shvaćen kao zajednički, lakši je za rešavanje. Nekad je potrebna i pomoć sa strane. Ali ako se pomoć ne traži, ne može biti ni pružena. Problemi se možda mogu odlagati, ali čuda ne postoje. Rešavanje problema često zavisi od brzine i hrabrosti. I uvek - od iskrenosti.

Neuspeh u studiranju (2)

Period života u kome započinje i odvija se studiranje mlade osobe, po mnogo čemu zaista je preloman i rizičan, a „pripremljen“ je mnogim prethodnim uslovima.

Od ogromne je važnosti na osnovu čega je došlo do opredeljenja za određene studije. Bitniji od drugih su izrečeni ili neizrečeni stavovi, želje i uticaji iz porodičnog kruga. Relativno česta rečenica „Upiši šta hoćeš!“ nije neutralna, kao što može da izgleda. Može da znači „Ne zanima me!“, može da znači „Rešavaj to sam/a!“ a može da znači i „Poštovaću svaki tvoj izbor!“. Čak i negativna vrednovanja i nametanja stavova u vezi sa potencijalnim izborima od strane drugih ljudi nisu toliko veliki problem, mada opterećuju i unose konfuziju. Sa tim bi se i mogli izboriti, ali postoji drugi, čak i jači, koji se nadovezuje, a to je slaba i površna informisanost. Neznanje o sadržaju studija, samom zanimanju, područjima rada, zapošljivosti i neadekvatno sagledana veza sa ličnim sklonostima, interesovanjima i sposobnostima, donosi grube procene i, često, krupne greške u odlučivanju. Prvi izvor rizika je pogrešno opredeljenje! Sistematska stručna pomoć u profesionalnom informisanju i profesionalnoj orijentaciji je prevencija stihijskog, slučajnog, površnog izbora. Problemi u studiranju ne moraju nastati na ovom prvom stepeniku, ali ako su adekvatnom pripremom izbora studija zaobiđeni, to znači da će neki kasniji lakše biti rešavani.

Neuspeh u studiranju

Preko 90% gimnazijalaca opredeljuje se da nastavi školovanje na fakultetima i višim školama, dok je taj procenat upola manji u ekonomskoj i medicinskoj školi, a još manji u drugim stručnim školama. No, s obzirom na visoku stopu nezaposlenosti, a posebno drastičnu razliku u perspektivama zapošljivosti između onih sa stečenom srednjom i visokom školskom spremom, iz godine u godinu raste broj učenika svih srednjih škola koji nastavljaju školovanje. I pored toga što se iznosi školarina stalno povećavaju, jasno je gde je interes i perspektiva mladih ljudi, te oni u sve većem broju pokušavaju da na taj način svoju budućnost učine sigurnijom i komfornijom. Roditelji podržavaju taj trend znajući iz sopstvenog iskustva šta znači nedostatak diplome.

Međutim, to još uvek ne znači da sve veći broj mladih stiče diplomu, posebno kada je reč o fakultetima. Situaciju delimično ublažava činjenica da je poslednjih godina niklo mnogo privatnih fakulteta, čiji je kvalitet neujednačen.

Broj mladih koji studiraju veoma dugo ili uopšte ne završe studije, znatno je veći od onih koji ih završe „u roku“. To je na prvi pogled neobično, jer nema direktnog i jednostavnog odgovora na pitanje zašto se ovo dešava. Zbog čega je postotak neuspešnosti na fakultetima veći od neuspešnosti u osnovnoj i srednjoj školi kod iste dece? Zbog čega se tokom studiranja narušavaju dotadašnje predstave o tome ko je uspešan, a ko nije? U krajnjem „rezultatu“ svih ovih mladih ljudi, brojni novi i naizgled neočekivani momenti vrše uticaj na njihovu (ne)uspešnost. Stara objašnjenja više nisu upotrebljiva, mada stvarni razlozi za neuspeh najčešće nisu „novi“.

Procena emocija

Iako uvek u centru pažnje kad je reč o psihičkom životu, emocije se najviše opiru i izmiču kako preciznom i kontrolisanom proučavanju i proceni psihologa, tako i razumevanju ljudi u svakodnevnom životu.

Složenost, specifičnost, raznovrsnost i iznijansiranost osećanja su relativno dobar alibi za to što emocije ostaju gotovo sasvim po strani i u tako važnim procenama kao što je kontinuirano ocenjivanje dece u školi, izbor ljudi kao kandidata za posao, raspoređivanja ljudi u poslu, nagrađivanja radnika… U ovim i mnoštvu drugih situacija ostaje u velikoj meri zanemareno šta su im slabosti i snage, šta dobro ili loše utiče na njih, kakve imaju strahove, konflikte i probleme, verovanja i želje,  šta  čini njihove motive, najbolje pokretače… Itekako je bitno šta je nekome važno, kako će reagovati na promene, kako će se slagati sa drugima i zašto. Sagledavanjem tih pitanja dobijamo bolju sliku o osobi.

Kako iz ovih vrednovanja malih i velikih ljudi proističu odluke koje im određuju  život,  profesionalna i moralna odgovornost onih koji ocenjuju je velika.

Situacija na tom planu teško se menja, čak i u školama, koje osim što forsiraju akumuliranje znanja i to na vrlo tradicionalan način, uglavnom ne podstiču decu da razvijaju čitav niz korisnih socijalnih i emocionalnih sposobnosti i veština od značaja za životnu uspešnost, niti ih uče da budu zadovoljni onim što rade.

Za razliku od klasično „viđene“ inteligencije, emocionalnost, „emocionalnu inteligenciju“ osobe možemo menjati vaspitavanjem i iskustvom – pod uslovom da bude pravilno procenjena.

Inteligencija i uspeh (2)

Da bismo razumeli šta je inteligencija ili šta je sve inteligencija, treba da uočimo raznovrsna ispoljavanja inteligentnog ponašanja, povezujući mišljenje, saznavanje, socijalni  i emocionalni život neke osobe.

Koncepcija inteligencije i intelektualne uspešnosti sadrži mnoge elemente koji utiču na uspešnost. To vidimo iz svakodnevnog života. Ako posmatramo ljude koje dugo poznajemo, recimo iz detinjstva i kasnije imamo prilike da pratimo njihov razvoj i da ih poredimo kroz školovanje, kroz izbor profesije i kroz ukupno odvijanje njihovog života na poslovnom i porodičnom planu, zaista možemo uočiti koliko različitih životnih  izbora i rezultata ima. Oni ukazuju da  uspešnost zavisi od mnogo faktora.

Uspešnost iziskuje raznovrsne vidove inteligencije. Posebno važna je npr. socijalna inteligencija - sposobnost da se razumeju drugi ljudi, da se mudro reaguje u  odnosima sa drugima, donoseći prihvaćenost, uklopljenost… Izuzetno je važna i emocionalna inteligencija. Najuspešniji i lično najzadovoljniji su oni ljudi koji su emocionalno stabilniji, imaju bolje sposobnosti da razumeju sebe i druge ljude, da emotivno reaguju adekvatno situaciji i kroz izbor emocije i kroz način reagovanja. Osećajni profil i sklop ličnosti doprinosi da su neki ljudi angažovaniji, motivisaniji, pozitivniji, samopouzdaniji, uporniji i - uspešniji od drugih.

Razvijenost više posebnih vrsta inteligencije doprinosi da se bolje ostvare sposobnosti, posebno ključne sposobnosti neke osobe. Psiholog najviše može da pomogne ako ih što kompletnije sagleda.

Inteligencija i uspeh

Koeficijent inteligencije na nekom psihometrijskom testu je rezultat tog testa, koji je merio postignuće osobe na određenom namerno ciljanom izboru intelektualnih problema želeći da pruži podatak o nekim intelektualnim funkcijama te osobe. Taj broj od koga ljudi mnogo očekuju je koristan podatak za pomoć u predviđanju uspešnosti osobe na raznim poljima – najčešće u školovanju ili poslu, i u praktičnom radu psihologa to dobro funkcioniše. Ako ljudi traže i dobiju povratnu informaciju o rezultatima testa od stručnjaka, to može biti veoma značajno i za samog ispitanika u smislu boljeg razumevanja sebe. Ali, koliko god da dobro odabran i dobro izveden test „pogodi“ osobu i približi nas objašnjenju i predviđanju, nijedan broj ne smemo identifikovati sa osobom. Osoba nije jednaka tom broju. Srećom.

Da bi se razumele sposobnosti ljudi i veza sa uspehom, mora se razumeti šta je inteligencija. Ali, na to pitanje ne postoji ni jednostavan ni jedinstven odgovor. Psiholozi sve više šire broj mogućih odgovora. Shvatanja inteligencije tradicionalno su se odnosila na sposobnosti učenja i prilagođavanja osobe, jezičke sposobnosti, numeričke sposobnosti, fleksibilnost u mišljenju i nalaženju ideja, brzinu shvatanja, procese nakupljanja znanja, pamćenje, pažnju, brzinu i tačnost reagovanja itd.
Novija istraživanja, kao i uvažavanje razlika u shvatanjima drugačijih kultura i delova sveta proširilo je viđenje inteligencije i intelektualne uspešnosti povezujući raznovrsne aspekte realnog života, od socijalnih odnosa do osećanja, stvarajući mnogo kompleksniji odgovor.

Događaji, razmišljanja, osećanja… (2)

Velike individualne razlike među ljudima pokazuju i uče nas da su opažanja situacija i pojava, ponašanja ljudi, toliko raznovrsna da su izbori da se nešto na određeni način doživi i reaguje stvarno brojni. Ponekad i do tih granica da ljudi uopšte ne razumeju jedni druge. U nekim situacijama kad je iznenađenje posebno veliko, skloni smo da puno razmišljamo i pitamo se kako je moguće i zašto je neko „tako shvatio“, „tako postupio“ i slično. Mnogo ređe ćemo se na isti način upitati ili osvestiti „zašto sam ja to tako protumačio/la, uradio/la“… Možemo preciznije i direktnije da se zapitamo koje su nam sve misli prolazile kroz glavu kada se… desilo, šta smo sebi tada govorili? Kojim svojim procenama i uverenjima smo uticali da se osetimo razočarano, manje vredno, depresivno, besno ili nekako drugačije?

Kada bismo jasno razumeli o čemu smo razmišljali, šta smo verovali, kako smo se i zbog čega osećali, šta smo i zbog čega uradili, pre bi bili u prilici da utičemo i menjamo svoja osećanja i postupke. Time i događaje. Na taj način bili bismo sposobniji da pomognemo sebi. Sposobnost da pomognemo sebi je jedna od najvažnijih koju treba da naučimo (i uvek iznova učimo) u toku života. Od toga, između ostalog, zavisi naše samopouzdanje, samopoštovanje, sigurnost, dobrobit. Takođe, dobro bi nam došlo i da neke greške nisu ni bile načinjene. Naravno, ne postoji život bez problema, bez grešaka ili mogućnost potpune kontrole sebe, drugih. Ali uvek postoji više od jedne mogućnosti. Nismo baš toliko prepušteni okolnostima ili drugim ljudima. Izbor je, češće nego što mislimo, naš.

Sudbina ili ja

Jedno od osnovnih oslonaca u životu svakog čoveka je slika o sebi. Doživljaj SEBE, ličnih vrednosti, ličnih mogućnosti, na kraju i lične snage. Upoređivanje sebe sa drugima, razumevanje sebe i onoga što nas okružuje, osećaj da kontrolišemo vlastiti život i upravljamo njime povezano je sa tim kako vidimo sebe, kako pre svega doživljavamo sami sebe, pa tek onda kako vidimo, shvatamo i doživljavamo sve ostalo. Ko upravlja mojim životom? Sreća? Sudbina? Okolnosti? Ja!?

To je pitanje koje nam se provlači i koga  rešavamo uspešno, a takođe i neuspešno i pogrešno ceo naš život. Naša najdublja životna uverenja, temelji naših razmišljanja, i odmah zatim i ponašanja, direktno zavise od toga. Šta ćemo (sve) uraditi i kako, oko čega ćemo se truditi, koliko ćemo se truditi i na kraju krajeva šta ćemo uspeti i u kojoj meri, veoma mnogo zavisi od naših stavova u vezi sa tim.

Filozofija sreće i sudbine koja je izvan nas i naše moći uticaja (i odgovornosti!) uvek je bila na usluzi da ljudima posluži kao jednostavno  sredstvo za utehu. Drugim ljudima da lakše manipulišu nama. Teška vremena u kojima smo, vrlo su pogodna za ove „igre“, koje mogu biti zabavne i popularne (horoskopi, igre na sreću), ali često i sa rizičnim posledicama. Na primer, kada odlučujemo u vezi sa poslom, bolešću, odnosima sa drugim ljudima i slično, sve to ima ozbiljne posledice po nas, čega često i ne želimo biti svesni. Da li smo nešto mogli ili trebali da učinimo, a nismo?

Teži  izbor u životu je kada smatramo da smo lično odgovorni za svoj život i svoju dobrobit. Ali to je sigurniji izbor i sa  više šansi za sreću.

Događaji, razmišljanja, osećanja…

Svakodnevni životni događaji i pojedinačne situacije imaju za nas uvek neko značenje. Tačnije, mi im ga pridajemo. Zbog toga je onda nešto za nas korisno, dosadno, rizično, nepravedno, strašno, važno, lepo itd. A za nekog drugog – nije. Ne isto to, nego nešto drugo. U stvari, pošto su ljudi zaista unikati, svaki čovek videće stvari bar nijansu drugačije. Nekada nas to dovede i do nerazumevanja sa drugima ili čak do sukoba. I suprotno: ako vidimo „slično“ učiniće odnos prijatnim ili nas oduševiti. Događaji, kao što su priređivanje svadbe, odlazak u vojsku ili običniji – poseta, gledanje televizora, odlazak u radnju, za nekog može biti izvor silnog nerviranja, a za nekog pravo uživanje.

Kako opažamo „film“ koji se oko nas odvija, veoma zavisi od „filma“ koji se odvija i u nama. Mnogo toga je pri tome povezano: znanje, iskustvo, okolnosti, raspoloženje, lične vrednosti, veza sa drugim ljudima itd. Sve to nas vodi, usmerava i u stvari određuje da stvari vidimo ovako ili onako. Viđenje sebe, drugih i života u konkretnim situacijama obojeno je razmišljanjem.

To se odnosi i na osećanja. Doživljavanje osećanja ne postoji nezavisno od opažanja i shvatanja. Vrsta i jačina osećanja direktno su povezani sa tumačenjem situacije i određivanjem šta to za nas znači. Zbog toga smo onda malo neraspoloženi ili potpuno očajni, zabrinuti ili skroz prestrašeni, zadovoljni ili neopisivo srećni…

Opažanja, mišljenja, osećanja uvek utiču jedna na druge. Naravno, od toga dalje zavise naše reakcije, postupci. Krug koji teži da se stalno održava. I ne prekida se lako.