Осврт на песничку 2008. годину отвориће оцена која више одражава лични читалачки укус потписника текста, него што сме да претендује на општије важење: најузбудљивија песничка књига објављена 2008. године је - једна панорама. Зборник нове новосадске поезије Нешто је у игри (Неолит и Културни центар Новог Сада), упознаје нас са песничком генерацијом која се још увек налази у процесу формирања. Још увек је све у игри, још увек стваралаштвом ових младих људи доминирају текстови манифестног и аутопоетичког карактера, још увек не знамо који од аутора заступљених у панорами могу да рачунају на озбиљну песничку будућност. Оно што знамо, то је да се будућност коју наговештава зборник Нешто је у игри радикално разликује од било којег од поетичких модела који се данас развијају, интерпретирају и етаблирају у „главном току” српске књижевности. У текстовима зборника, на делу је критика свега постојећег - критика говора, критика стварности, критика поезије… Није чудно што та критичка поезија уједно саму себе тумачи: појмовна апаратура којом би се књижевнокритички обухватила нова песничка пракса тек треба да буде освојена. Док се то не догоди, или док официјелна култура не интегрише дух негације који суверено влада новом поетском праксом, они који у њој не учествују могу је посматрати само налик на неки вулкански феномен, којем се можемо приближити тек пошто се примордијална ватра охлади, накнадно, дакле. Предводници генерације у настајању су, бар за сада и бар судећи према текстовима објављеним у зборнику, Маја Солар, Синиша Туцић, Ника Душанов, Душан Пржуљ, Драгослава Барзут, Патрик Ковалски (псеудоним Бојана Јелића) и Бојан Самсон. Неки од њих иза себе имају већ и по две-три објављене збирке, а одлична прва књига Маје Солар Макулалалалатура (Студентски културни центар, Крагујевац) налазила се у ужим изборима за неколико важних књижевних награда (Виталова, Миљковићева, „Ђура Јакшић”).

Осим Маје Солар, првенце који се јасно издвајају из вредносног просека (а не припадају кругу окупљеном око панораме Нешто је у игри) објавили су и Дане Комљен (Убица зечева, Артпринт, Бања Лука - Бранкова награда), Маја Лабус (Просута по мору, Народна књига - Алфа, Београд) и Невена Милашиновић (Сунчева дјеца, Глас српски, Бања Лука), али о тим насловима би више требало рећи неком другом приликом. У овом тексту неће бити речи ни о књигама изабраних песама. Приметићемо само да су током 2008. запажене изборе поезије сачинили Владимир Копицл, Слободан Зубановић, Иван Растегорац и Никола Вујчић, као и да је Мирослав Максимовић у ново-старој књизи сонета још једном осликао животне радости и тешкоће. Копицлов Совин избор (ГБ „Владислав Петковић Дис”, Чачак) овај критичар је у једној анкети означио као најбољу песничку књигу године.

У овом тексту ће бити понуђене нотице о појединачним збиркама песама, изабраним не толико зато што се критичару чине бољим од других, колико зато што могу да репрезентују одређено виђење тренутног стања савременог српског песништва. Биће, према томе, забележене нове књиге Д. Ј. Данилова, Новице Тадића, Тање Крагујевић, Душка Новаковића, Небојше Деветака, Радомира Д. Митрића, Дејана Илића и Милана Ђорђевића. У некој другачијој критичарској визури, њима би се, захваљујући свом квалитету, придружиле књиге Владимира Копицла (Промашаји, Повеља, Краљево), Драгомира Брајковића (Песма у песми, СКЗ, Београд), Бошка Томашевића (Археологија прага, Адреса, Нови Сад), Симона Симоновића (Педесет две одјаве, Филип Вишњић, Београд), Дејана Алексића (Довољно, Исток-Запад, Зајечар), Зорана Пешића Сигме (Воз за једног путника, Исток-Запад, Зајечар), Злате Коцић (Мелод на води, Завод за уџбенике, Београд), Ота Хорвата (Путовати у Олмо, Повеља, Краљево) или Ђорђа Сладоја (Манастирски баштован, СКЗ, Београд). Неке од поменутих књига су у међувремену и награђене.

…

Šta je moguće uraditi pomoću Scindeksa?

Prvo, može se pratiti naučna produkcija i pretraživati časopisi po različitim kriterijumima (autori, ključne reči, citirane reference, pa čak i pun tekst, u slučaju onih časopisa koji su sa Repozitorijumom Narodne biblioteke sklopili ugovor o otvorenom pristupu.

Drugo, može se dobiti bibliometrijski podatak o uticajnosti i kvalitetu pojedinih časopisa.

Treće, za sve članke može se dobiti podatak o rezimeu, ključnim rečima i citiranim referencama, a za određeni broj članaka i puni tekst.

Četvrto, citirane reference su povezane interno, i sa KoBSONovom bazom.

Peto, upiti, rezultati pretraga i slično mogu se peronalizovati i može se zahtevati periodični automatski izveštaj.

Šesto, sedmo itd. dopišite sami. U pitanju je veliki, zahtevan i odgovoran posao, urađen na najbolji način. Da se vidi da i nacionalni okviri naučnog rada mogu biti dovedeni na svetski nivo, bar u nekim aspektima.

Uz drugo pitanje, ponoviću odgovor - sve, s tim što bi redosled trebalo da bude, po mom mišljenju, sledeći: prvo, kapitalno blago starih i retkih knjiga od značaja za nacionalnu kulturu; zatim, naučna periodika; zatim arhivska građa, rukopisi, prva izdanja itd. Digitalizovanje treba započeti onim što sa jedne strane valja zaštititi i trajno sačuvati, a sa druge dati istraživačima na uvid. Posebno kada je reč o digitalizaciji arhivske građe (ili mikro-projekata tipa časopis taj-i-ta, pisac taj-i-taj), deo poslova mogu da preuzmu i regionalne biblioteke ili ad-hoc formirani timovi.

Ali uz prvo pitanje, imam utisak da među akterima relacije autor-izdavač-čitalac postoji nesklad interesa. Čitalac bi da dobije izdanje na što komforniji način (optimalno - besplatno). Autor, u uslovima kada ionako za svoja dela dobija smešno ili uvredljivo male naknade, možda ima veći interes da bude čitan, nego da se njegova dela prodaju. Izdavač je u sendviču u kojem mora da vodi računa i o interesima čitaoca i autora, ali i o svom interesu.

Nastavljam razmišljanje. Možda bi model nekog na internetu zasnovanog servisa koji bi distribuirao knjige (i uopšte tekstove) u elektronskom formatu uz minimalnu naknadu, najviše odgovarao čitaocu i autoru. Takve stvari već postoje, a neke od njih lično koristim (i plaćam). A našao bi mesta u tom modelu i izdavač.

Gde? - Novi Sad, Sajam, 15. međunarodni salon knjiga, Hala “Master”, Bina “Dani Laze Kostića”

Kad? - Subota, 14. mart 2009, sa početkom u 17:00

Ko? - Vladislava Gordić, Mirjana Đurđević, Saša Radojčić i Slobodan Vladušić

Teze za razgovor (V. Gordić):

1) Više ne postoji dilema “knjiga ili ekran”, već pitanje: kada knjiga a kada ekran?
2) Kako, kada i zbog čega čitamo sa ekrana?
3) Sajberbiblioteka u kompjuteru - da ili ne, i šta sve ide u nju?
4) Savladavanje prostora: Internet kao “smrt daljine” a digitalizacija kao ušteda prostora?
5) Da li elektronsko izdavaštvo može izvesti neke književne žanrove iz izolacije i hermetičnosti?
6) Blog, čet, forum, fb: da li se više čita zahvaljujući novim oblicima komunikacije?

Moj osnovni problem:

Digitalizacija klasične knjige nije sporna, kao ni njeno pretvaranje u multimedijalni proizvod; nije sporna ni promena retorike koju iziskuje učešće u novim vidovima komunikacije; ali da li se priroda književnog diskursa zaista menja, ili se ovaj samo prilagođava novim tehnološkim mogućnostima i ovladava novom retorikom? Da li je moguća istinski nelinearna književnost, da li je čitanje hiperteksta zaista otvoreno čitanje? A njegovo pisanje?

Prevodilac Dušan Puvačić, izdavač Arhipelag.

Taj fenomen lako može da se objasni, čak i njegovi mehanizmi, a ovde treba primetiti da se nešto slično dešava i kada je reč o raznim književnim nagradama. Broj književnokritičkih tekstova o nekoj knjizi naglo se povećava kada ta knjiga dobije neku nagradu. Videćemo koliko će se novih tekstova pojaviti o knjigama “Sara” Petra Sarića i “Top je bio vreo” Vladimira Kecmanovića, koji su upravo podelili nagradu “Meša Selimović” (sa po 14 glasova žirija).

Neću, naravno, da propustim: i ove godine je među mojih pet kandidata bio dobitnik nagrade - doduše samo jedan od dvojice (Sarić). Eh, da mi je takav učinak i u drugim sferama, pa da otrčim da uplatim loto!

(Na fotografiji: Vladimir Kecmanović i Petar Sarić; izvor: novosti.rs.)

Nešto slično, ali ne tako često, dešava se i sa rečima “cementiranje” i “betoniranje”, preko kojih zainteresovani (?!) dolaze do mojih beleški o “Betonu”, kulturno-propagandnom podlisku jednih dnevnih novina.

U poređenju sa navedenim primerima, zanimljivo je da, iako među tekstovima na blogu postoje i dva koji se odnose na knjigu “Droge i opijenost” Ernsta Jingera, pretraživači ne usmeravaju na ovaj blog posetu sa tim ključnim rečima. Šteta, knjiga je odlična.

Za sve ima prvi put. Jedan navod iz recenzije filma “Drug Crni u NOB-u” sa sajta B92 (autor teksta je Slobodan Vujanović):

Drug Crni je mogao da odbrani par tekovina srpske komedije da je Rade, i reditelj i scenarista, Marković uspeo da odbrani sebe od želje da Crni toliko jeftino imitira svoje (nedostižne) uzore, kao i da po ko zna koji put još jeftinije parafrazira odn. parodira prepoznatljive motive narodno-oslobodilačke borbe na srpskom filmu. Drugim rečima- još jedan osvrt na Otpisane i nekome treba pucati u kolena!

I to bi bilo sve pristojno što mogu i (ovde) smem da kažem o scenariju i režiji.

Reći da “nekome treba pucati u kolena” je po autoru teksta i urednicima B92 - “pristojno”. Svaka čast.

Određeno opravdanje za autora (mlad, obrazovan čovek) moglo bi da se traži, sa jedne strane, u tome što je bio isprovociran kvalitetom filma o kojem je uzeo da piše, a sa druge, željom (koja vrišti iz svake rečenice) da se bude duhovit. Samo, pucati u ljude, pa još sa namerom da se osakate, nije duhovito.

Kao svaki uzorni čitalac, poslao sam komentar u kojem sam napisao da je ta rečenica odvratna. Razume se, urednik (ili ko već na B92 o tome brine) taj komentar nije dopustio. Zato na ovom mestu moj mali protest; znam da neće imati nekog odjeka, ali neka. Treba reći.

Ovde ću navesti samo svoj ovogodišnji izbor najboljih knjiga (tri zbirke pesama i dva romana), a kratko obrazloženje izaći će u “Večernjim novostima”.

1. Sovin izbor, Vladimir Kopicl, GB „Vladislav Petković Dis“, Čačak
2. Radost, Milan Đorđević, edicija „Povelja“, NB „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo
3. Dovoljno, Dejan Aleksić, edicija „Istok-Zapad“, MB „Svetozar Marković“, Zaječar
4. Nevidljivi, Aleksandar Gatalica, Zavod za udžbenike, Beograd
5. Sara, Petar Sarić, Srpska književna zadruga, Beograd

I jedan komentar: Kopiclova knjiga je verovatno najbolja pesnička knjiga prošle godine, a “Sara” bi bila ubedljivo najbolji roman, samo da je njen drugi deo ostao na visini prvog.