Već sam se bio uplašio da nikada neću doći na dnevni red. Kad ono, betonjerka prošla i mojom ulicom. Mlađi kolega opalio nemilice.

Svako ima prava na stav, ali ipak mi se čini da se ovo čitanje mojih knjiga kritike malo previše oslanja na prethodni stav i nameru. Građevinski radnici ne skrivaju želju da u književnosti sude pre svega ideološki; kad kod nekog autora to ne mogu da prepoznaju, onda donose i ovakve ocene: “Radojčić često bez mnogo obrazlaganja ovako kratko poentira [na drugom mestu je problem što ne poentira, prim. SR] ne videći sopstvenu (nacionalističku) jednostranost ili bar nejasnost.” Nacionalističko ovde konkretno znači: nešto pozitivno rečeno o poeziji Đorđa Sladoja. Dovoljno je uzeti u ruke bilo koju Sladojevu knjigu (posle “Trepetnika”) pa da se vidi da nije reč o nacionalističkoj, već o tradicionalističkoj poeziji. Što je bitna razlika. Uostalom, u knjigama na koje kolega Stanković referiše, ima i (pozitivnih) tekstova o autorima koji stoje na sasvim suprotnoj poziciji, pa čak i o autorima koji su ideološki bliski stanovištu “Betona”. Samo, kritika ne bi trebalo da ima posla sa ideološkim uverenjima pisaca, nego sa književnom vrednošću njihovih tekstova. Imam utisak da je dunđerima najviše krivo što je srpska književnost - srpska.

Stanković mi prebacuje i to što u prikazanim knjigama “nema” ili se “ne vide” kriterijumi. Nije nego. Čitanje poezije nije isto što i propisivanje recepata ili uzimanje mere. Ko misli da postoje etaloni i da je stvar samo da se pojedinačna dela sa njima sravnjuju, bolje da se stvarno bavi zidanjem, tamo vladaju visak i libela. Uostalom, zar ne bi predstavljalo falsifikovanje, kada bi se uz neku knjigu koja okuplja tekstove nastale različitim povodima (ovu reč ću naglasiti, ko zna zašto, zna, ko ne zna, reći će mu se jednog dana), uz primenu različitih postupaka, naknadno dopisivalo autopoetičko vjeruju.

Stankovićev doprinos, čime me je zaista zasmejao, jeste određenje pojma “krituljak”. Bez ljutnje potpisujem da je skoro cela zbirka “Poezija, vreme buduće” sačinjena od krituljaka, kao i pola zbirke “Nema ničeg, ako nisi”. I šta s tim? Književna kritika te vrste nije trajnog karaktera, kao što to, uostalom, nisu ni tekstovi koje potpisuje sam Stanković. Tri-četiri šlajfne nisu ulaznica za večnost.

Žao mi je što prikazivač nije uložio više truda da razume tekstove “U čije ime govori pesnik” i tekst o Matiji Bećkoviću. Kao što mi je žao što koristi naslov “Nema ničeg, ako nisi” na način kojim bi valjda hteo da pokaže svoju duhovitost. Taj naslov je citat, a ostatak rečenice glasi “pisao poeziju” (Vojislav V. Jovanović). Nema ničeg, ako nisi pisao poeziju.

Stanković isuviše revnosno odrađuje domaći zadatak, i spočitava mi (a to je u njegovim i tekstovima drugih betonjeraca već postalo opšte mesto, toliko da se pitam nije li u stvari u tom grmu zec) da mi je jedino stalo do “raspodele moći u srpskoj književnoj palanci”. E, dobri moj Stankoviću, kad bi samo znao kakva je to moć! Da li bi je poželeo? (U čemu se najzad ona ogleda? U tome što sam urednik u jednom časopisu? Postoji u Srbiji na desetine časopisa, puta recimo 4-5 urednika, i eto par stotina moćnika. Ili je moć u tome što vodim jedan internet sajt posvećen poeziji - za razliku od “Betona” i njegove logističke, političke i finansijske podrške, sajt koji je 100% stvar privatne inicijative, u svakom zamislivom smislu? Imam još nekih predstava o tome u čemu bi se mogla sastojati “moć” i njena raspodela, ali ne bih da ispadnem maliciozan. Stavr se svodi na ono “ovde je Rodos, ovde skoči”.) Baviti se kritikom znači, manje-više, biti sposoban da sekundiraš, da bez mržnje poklanjaš svoj tekst drugom. Kritika je uvek sekundarna, primaran je pesnički tekst. Mrzeti književnost a baviti se njome mora da je užasno.

I poslednje, a u vezi sa tekstom o poeziji na srpskom jeziku u Vojvodini. Namenski je pisan za jedan skup kritičara i prevodilaca koji je imao ambiciju da mapira ono najvrednije što na različitim jezicima nastaje u Vojvodini i da tako pruži podstrek boljem mešusobnom poznavanju, prevođenju itd. Ponoviću četiri imena koja sam izdvojio kao, po mom mišljenju, najvažnija: Vojislav Despotov, Vojislav Karanović, Ivan Negrišorac, Đorđo Sladoje. Da tekst pišem danas, prvopomenuti autor iz sledeće grupe bio bi pridodat ovoj četvorici (Vladimir Kopicl), a u toj drugoj grupi bi se našla još neka imena pesnika koji su u meuvremenu objavili dobre knjige. I, da, na kraju: može se diskutovati o tome da li je to što sam sopstvenu poeziju uključio u izbor prihvatljivo ili ne, da li dovodi u pitanje moju objektivnost kao kritičara, itd. Jedno je sigurno - toj poeziji je tamo mesto. Za šta postoje i nezavisne potvrde.

Share This