U svom već klasičnom delu “Obrazovanje i demokratija”, najcitiranijem teorijskom delu o obrazovanju u 20. veku, Džon Djui, govoreći o funkcijama škola, kaže i da (parafraziram po sećanju) one treba da omoguće pojedincu da prevaziđe ograničenja društvene grupe u kojoj je rođen. Zanimljivo je da je tog univerzalno-emancipatorskog potencijala obrazovnih ustanova bio svestan još Platon (zahtev za obaveznim obrazovanjem svih građana - i građanki, što u 4. veku pre Hrista uopšte nije bilo samorazumljivo).
Sa internetom, koji omogućava globalnu distribuciju najrazličitijih sadržaja, Djuijeva demokratska funkcija obrazovanja kao da je dobila jednog velikog saveznika. Ali da li je to zaista tako? Ili se sada akcenat samo premestio sa institucije na medij?
Onlajn kursevi, na primer, predstavljaju logičan odgovor kojim obrazovne ustanove koriste potencijal novih medija. Ali to važi tek ukoliko su ti napori u skladu sa konceptom “otvorenog znanja”; u protivnom, ukoliko se realizuju kao komercijalna aktivnost, oni zapravo povećavaju jaz između društvenih grupa.
Obrazovanje, demokratija i internet (može i obrnutim redom): nova demarkaciona linija je ona između povezanih i nepovezanih. Onih koji koriste i onih koji ne koriste mogućnosti medija. Onih koji su u prilici da ih koriste i onih koji nisu.