Srušena kuća Veljka Petrovića
8. mart 2008. | Autor: Saša Radojčić | Kategorija: Društvo, Kultura
Pala jer je bila sklona padu. Ta stara kuća od naboja je imala samo dve vrednosti, obe nesumnjive: plac na kome se nalazila, duboko u istorijskom jezgru grada, i okolnost da je bila rodna kuća književnika Veljka Petrovića. Sadašnji vlasnik se, potpuno racionalno, odlučio da iskoristi prvu od te dve vrednosti. Navodno da će biti urađena replika prvobitne fasade. Pa i da bude, mogućnost da se iza te fasade nađe spomen-kuća ili barem spomen-soba, otpala je.
Veljko nema sreće sa Somborom i Somborcima. Taman su prošle godine ustanovili “Veljkove dane” (i postavili prilično visok reper za naredne godine), kad se dogodilo ovo.
Ja sam pre neki dan prošao pored kuće - stajala je, sutradan nije ostalo ništa osim zemlje. Žena iz kuće preko puta je projurila kad je videla da sam stao i čudim se, valjda plašeći se da ću nešto pokušati d aje pitam. A hteo sam, sve mi nije bilo jasno, da možda ne grešim kuću…
U istoj ulici je i kuća u kojoj se rodio Milan Konjović (mada izgleda modernije nego što bi trebalo), a i Norma Avrama Mrazovića… Mislim da je jedino ovo poslednje sigurno od rušenja, te je svakih 5-6 godina malo obnove…
(nemam aparat, svaka čast za sliku)
Fotografija je iz “Blica” (videti link u tekstu), samo malo obrezana.
Norma je pod zaštitom, osim toga je vlasništvo Crkvene opštine, a Konjovićevoj kući je fasada - pa, recimo tako: modernizovana. (Uzgred: sadašnja zgrada Norme je iz kasnijeg, a ne Mrazovićevog doba, negde s polovine 19. veka, i podignuta je zahvaljujući Georgiju Brankoviću, tada proti, a kasnije patrijarhu - koji je podigao i zgradu Preparandije.)
“Srpska akademija nauka i umetnosti sa uznemirenjem i nevericom primila je vest da je u Somboru srušena rodna kuća Veljka Petrovića, akademika, jednog od najvećih srpskih pripovedača, književnika, istoričara umetnosti i direktora Narodnog muzeja u Beogradu”, stoji u saopštenju SANU, u kome se još kaže:
“Država i njene institucije, ali i pojedinci koji su stekli kapital radeći u ovoj državi, imaju veliku odgovornost prema budućnosti države, očuvanju njenog bogatog kulturnog nasleđa i zaostavštine predaka koja treba da bude vodilja budućim pokolenjima. Ovo je samo jedan od primera kada država nije imala snage da zaštiti kulturno blago, i tako od zaborava, a na korist budućim generacijama, sačuva uspomenu na jednog velikana.”
Akademici apeluju na sve državne organe da podižu svest svojih službi i građana, ali i preduzetnika, privrede i stranih investitora, o očuvanju kulturnog nasleđa kroz ulaganje u nauku i kulturu, naročito kroz uspostavljanje davno zaboravljene institucije zadužbinarstva.