Izuzimajući srećnu okonost da mi je Matica sprska pod nosom, pomislimo samo na kolege izdavače iz Subotice, Vršca, Niša, Gornjeg Milanovca. Na šta se svodi njegovih “par stotina dinara” kada konačno, knjigu pripremljenu za štampu, treba da katalogizuje u Narodnoj biblioteci u Beogradu? On mora hard kopiju knjige, onako kako će izgledati kad je jednom odštampa 1 na 1, da dostavi biblioteci. Šta radi? Pakuje stotine papira pa ih šalje autobusom, pa moli Žiku da ovaj dočeka bus u Beogradu i preuzme sve to i doturi biblioteci, a onda moli Peru da jednom katalogizovane papire sa sve CIP-om, vrati nekim drugim autobusom za Vršac? Pod uslovom da ima i Žiku i Peru.

Ili se taj moj kolega moli poštanskom bogu da njegovi spakovani papiri poslati brzom i sigurnom poštom Srbije jednom ipak stignu do biblioteke o nemalom poštanskom trošku, pa da tamo to zaprimi prava osoba i da onda to ipak konačno jednom uradi, uprkos nahrupljivanju beogradskih kolega koji su već u ličnim vezama s osobljem tipa “daj, uradi mi ovo na brzaka”, a da potom gleda u pasulj i kafu čekajući i opet moleći se da mu se kataloški broj sigurno vrati u Gornji Milanovac?

Postojeći zakon, iz 70-tih ako se ne varam, predviđa da se na katalogizaciju šalje hard kopija buduće knjige NAKON poslednje revizije, to će reći da nakon štampanja papira za supericu, ona potom mora još jednom da se štampa, čista od korekturnih primedbi. O koliko par stotina minuta, tonera, hartije i ljudi mi ovde govorimo kada pričamo o par stotina dinara?

Dakle, nije kvaka samo u par stotina dinara, već ovde govorimo o ozbiljnoj potrošnji vremena, tonera, hartije i, končano, para. Da ne kažem da nijedna knjiga koju mi šalju Agencije ili strani izdavači - vlasnici prava, nema CIP, već samo napomenu da je knjiga katalogizovana u toj i toj nacionalnoj biblioteci.

Ili da su ISBN brojevi dostupni na sajtu ISBN agencije u Berlinu, da su besplatni, dostupni i da je normalno da se plaća članarina ISBN-u, ali ne i svaki pojedinačni broj.

Konačno, može li to malo jednostavnije s CIP-om, pa makar i s fakturom? Na primer, da dostavljamo bibliotekama e-mailom kataloški opis dela sa impresumom i da dobijamo najbržim putem fakturu. A CIP neka zadrže biblioteke. Njima treba.

Uspostavljanjem međunarodnog sistema označavanja knjiga, takozvanog ISBN, u koji je Jugoslavija ušla sredinom osamdesetih, taj broj koji je jedinstven za svaku pojedinu publikaciju na svetu (pod jednim brojem je samo jedna knjiga), katalogizacija je višak u knjizi. Ne i sam po sebi. Nije problem u sitnim novcima, već pre u vremenu, i konačno u pitanju, a čemu to danas u knjizi služi.

Takođe, nije istina da sve knjige na svetu imaju oba broja, naime CIP imaju uglavnom knjige objavljene u zemljama koje su nasledile komunističke režime.

Kada je reč o recenzentima, vaš komentar je odličan i ako dopuštate, tačan. Nema se šta dodati. Recenzenti su izmišljeni cenzure radi, štampanje tzv CIP-a je takođe proizvod potrebe države da kontroliše izdavače, kao što su to nekada bili i izdavački saveti. To su jednostavno stvari prošlosti, a izdavače treba naterati da počiste sopstveno dvorište, ali ih se više ne može smatrati mogućim neprijateljima ili maloumnicima.

Budući Zakon, ako do njega ikada dođemo, mora da očisti nepismene, nelojalne takozvane izdavače samozvance, knjižare koje ne plaćaju izdavačima, i konačno, da uspostavi sistem prepoznavanja časne i veoma bitne profesije-profesije izdavača. Naše je nastojanje, takođe, da isti zakon definiše i cenovnu politiku, i reši mnogo drugih problema, koji pak za širu javnost verovatno nisu zanimljivi.

Najšira javna rasprava, svi razumni i korisni predlozi, pa i osporavanja, neophodni su za kreiranje jednog tako važnog dokumenta.

Od utorka, 11.08. Nacrt će biti dostupan svima na webu Poslovnog udruženja izdavača i knjižara Vojvodine http://www.knjigavoj.co.yu