Pod ovim naslovom u novom, petom broju časopisa “Nasleđe” koji objavljuje Filološko-umetnički fakultet iz Kragujevca, Toma Savica i Željko Đurić daju osvrt na “Zbirku zadataka iz srpskog jezika za kvalifikacioni ispit za upis u srednje škole školske 2006/2007. godine”. Osvrt se bavi stručnim aspektima zbirke, ali implicira i kritički stav prema kvalifikacionom ispitu i nastavi jezika i književnosti u srpskim školama.
Pokušaću da što sažetije prikažem glavne nalaze kritike.
Osvrt se najpre bavi vrednosnim pretpostavkama sastavljača zbirke. Zapaža se da, prvo, zbirka “obiluje odlomcima tekstova arhaičnog govora”, ali ne u funkciji ispitivanja poznavanja zastarelih jezičkih oblika, nego znanja iz fonetike i gramatike. Analogno tome, kritičari primećuju da zbirka upadljivo izbegava urbani, a favorizuje ruralni govor. Drugo, zbirka favorizuje patrijarhalne vrednosti. Treće, u neprilične kontekste stavlja imena koja označavaju narode (Ciganin, ciganski).
Analizirajući koncepciju zbirke, kritičari ističu da su u njoj najčešći zadaci oni u kojima se od učenika ne traži druga misaona aktivnost do reprodukcije naučenog. Oni podsećaju na rezultate međunarodnog istraživanja PISA objavljenog 2004, oko kojih se svojevremeno podigao, ali izgleda i bez većeg efekta utišao, glas ovdašnje stručne javnosti. Po nalazima tog istraživanja, kvalitet obrazovanja u Srbiji je na relativno niskom nivou i pruža slabe kompetencije. U ispitivanju pismenosti, đaci iz Srbije su zauzeli jedno od poslednjih mesta od ispitivanih zemalja (treće otpozadi). Savica i Đurić ocenjuju da ni novom zbirkom zadataka (i analogno tome, koncepcijom ispita) školske vlasti nisu učinile ništa da umesto zapamćivanja i reprodukovanja zapamćenog učenici srpskih škola unaprede svoju funkcionalnu pismenost.
Konačno, kritičari ukazuju na to da u zbirci dominiraju zadaci kojima se proveravaju znanja o jeziku, umesto zadaci kojima bi se proverila upotreba jezika. Sličan zaključak se izvodi i iz analize nekoliko primera iz dela zbirke koji obuhvata zadatke iz književnosti: čak i kada je reč o interpretaciji teksta insistira se na pamćenju “tačnih” ili “dopuštenih” odgovora (što u sebi naravno može da sadrži, a ponekad i sadrži, određenu ideološku komponentu).
Autori osvrta u zaključnom delu naglašavaju da se zbirka (i preovlađujući model nastave u našem sistemu, dodajmo) rukovodi predstavom “o učenicima kao pasivnim primaocima propisanih nastavnih sadržaja”. Takav pristup demotiviše one najbolje i najtalentovanije. Kao da se odašilje signal: nabubaj pa zaboravi.
Naučni časopis, sa tiražom od 300 primeraka, teško da će mobilisati iole širu javnost - čak i ako se ograničimo samo na stručnu javnost. A rasprava? Samo akademska. Jer, zadaci su odštampani, zbirka razaslata osmacima koji već uče kako da je nauče. Limit za uspeh je ionako mali: jedan tačan odgovor od 20 zadataka.
P.S. Reči “dečerma”, koja označava jedan deo odeće (samo, koji?!) nema u Matičinom rečniku, nema je, kao zasebne jedinice, ni kod Vuka. Nemam pri ruci rečnik SANU pa ne mogu da proverim. Ali zato sigurno deca znaju.
