U “Politici” tekst izdavača Marinka M. Vučinića o modelu ovogodišnjeg otkupa knjiga za javne biblioteke u Srbiji, o čemu sam takođe nedavno pisao. Iako je jedan od argumenata g. Vučinića sličan mom (o tome da bi se moglo ispostaviti da su biblioteke zainteresovanije za komercijalna nego bilo koja druga izdanja), teško mi je da prihvatim osnovnu nit njegovog teksta, na stranu ton i kvalifikacije (uostalom možda u skladu sa nazivom njegove izdavačke kuće). Da je navodno potrebno da institucija otkupa bude pre svega u funkciji podrške i pomoći izdavačima.
Pogrešno. Minstarstvo treba da pomaže ustanove čiji je osnivač, a to su javne biblioteke. Izdavačka preduzeća mogu da se nadaju dobijanju budžetskih sredstava jedino u slučajevima kada pravo na njih dobiju preko konkursa za izdavačke projekte. A onda, izdavači, ožežite: ima li takvih konkursa? Kolika su sredstva? Ko o njima odlučuje?
Ovako, sve isuviše podseća na žalopojku za vremenima kada su postojali (povlašćeni) državni izdavači - i oni drugi. Samo što su se karte malo izmešale, pa su povlašćeni neki drugi. Poenta je u tome da budu ravnopravni.
