Danas se neprestano sluša o tome kako je znanje roba, kako je posao u obrazovanju posao budućnosti. Lepo zvuči. Optimistički prizvuk ovih tvrdnji je verovatno sasvim opravdan. Postavimo međutim pitanje - koja vrsta znanja može biti roba, koja vrsta znanja se može posedovati, da bi se njom moglo trgovati.
Mi prirodno kažemo: “moje znanje”; ali smisao tog “moje” u ovom iskazu je drugačiji nego kada kažemo “moj kompjuter”, “moja olovka”, kada kažemo “moja žena” ili “moj sin”, kada kažemo “moja ruka”… Čije može biti moje znanje? Čije znanje može biti moje?
Poslužimo se primerima. Znanje o periodnom sistemu elemenata dugujemo jednom ruskom naučniku, Mendeljejevu. Da li je tablica periodnog sistema njegovo - ili svačije znanje? A tablica množenja? “Čija” je tablica množenja? Moja, tvoja, svačija.
Razmotrimo sada sledeće primere. Neko iskoristi znanje iz biogenetike da bi stvorio sortu vinove loze imunu na plamenjaču. Neko drugi zahvaljujući poznavanju psihoterapije uspešno leči neuroze. U ovim slučajevima izgleda kao da smemo da dozvolimo da se nad postignutim rezultatom istakne zahtev za pravom svojine. Gde ovde leži linija razgraničenja? Teorija/aplikacija? Sadržaj/organizacija? Pa onda kažemo da se ne može posedovati sadržaj znanja, nego forma u kojoj se ono oblikuje? Ali za sve drugo što se može posedovati, kao da važi da se poseduje konkretni sadržaj, a ne moguća forma. Da li je način posedovanja znanja i po tome drugačiji od načina posedovanja drugih vrednosti? Da li je razlog tome u okolnosti, nabačenoj u prethodnom tekstu, što znanje ima karakter nečeg nematerijalnog?
Kada baratamo znanjem kao robom, kakvim znanjem baratamo? Kako možemo da prodajemo formu, a da budemo indiferentni prema sadržaju?
