Radio sam i teže i besmislenije stvari u životu, ali ne sećam se bizarnije. Sud me je angažovao kao veštaka u sporu u kojem jedna pesnikinja tuži drugu zbog - plagijata!
Stvar nije baš jednostavna: radi se, konkretno, o preuzimanju nekoliko fragmenata nejednake dužine (najmanje 3-4 cela stiha). Nesporno je, dakle, da je reč o (doslovnom) korišćenju tuđeg teksta, ali pitanje je da li se slučaj može podvesti pod situacije u kojima je takvo korišćenje legitimno.
Mogu da zamislim tri tipa takvih situacija: 1. tuđi tekst (citat ili parafraza) kao autoritet kojim se podržava sopstveni tekst, 2. tuđi tekst (opet citat ili parafraza), kao meta kritičko-ironijskog zahvata, 3. tuđi tekst u sklopu neke varijante montažnog postupka.
Prva i druga mogućnost otpadaju jer osnovni tekst nije autoritet, niti se sa njim polemiše; treća mogućnost bi dolazila u obzir samo ukoliko bi se moglo dokazati da su na sličan način upotrebljeni i neki drugi tekstovi. Takođe, za takav jedan zahtev bilo bi potrebno malo više poetičke samosvesti nego što je u ovom sporu u igri, na obe strane.
Zapravo, mogu da pretpostavim šta se najverovatnije dogodilo. Pesnikinja B je čitala knjigu pesnikinje A i zapisivala neke stihove koji su na nju ostavili utisak. Prošlo je neko vreme, ona je našla te stihove među svojim beleškama, nije se više sećala da ih je zapisala kao citate, već je pomislila da ih je sama smislila i - eto… Samo, pitanje je da li to, iako je vrlo verovatno, mogu da stavim u svoj izveštaj. Jer ne radi se o književno-kritičkoj ili teorijskoj verovatnoći, nego o psihološkoj.
A ima i ono: pozajmica iz jednog teksta = plagijat; iz dva teksta = esej; iz tri = kompilacija; iz četiri = disertacija.
(Ilustracija pozajmljena sa: www.armel-gaulme.com/artblog.)
