Narastajuća lična i kolektivna teskoba buja u novim Simonovićevim stihovima u životnu potrebu za iskazivanjem, saopštavanjem, komunikacijom, ali i rezignirajuću želju za odjavljivanjem iz takvog, nespokojnog života i teskobom opsednute poezije. (…) Simonović u “Odjavama” vodi osobeni dijalog sa svojim pesništvom, što u slučaju ovog pesnika znači sa najintimnijim menama sopstvenog bića. I onda kada je veristički usredsređena na stvarnost, u kojoj zrno lirskog proklija u krilu banalnosti, ili na fiziologiju sopstvenog tela ophrvanog bolom, Simonovićevoj poeziji ponajpre je stalo do onih teško uhvatljivih trenutaka kada se svest o stvarnosti i sopstvu muti i preobražava u nešto drugo – varljivu snohvaticu ili gorku nesanicu.

Ove rečenice koje u pogovoru Simonovićeve nove pesničke knjige piše Predrag Petrović, odlično sažimaju osobenost “Odjava”. Poezija u ovoj knjizi raspeta je između razočaranja svetom i komunikacijom i čežnje za njima.

Izdavač: “Filip Višnjić”, Beograd
ISBN: 978-86-7363-600-9
Povez: mek, 68 str.

ODJAVA

Čemu si se nadao, čim si toliko oklevao,
Od danas do sutra odugovlačio s nalazima,
Od časa kad si nanjušio narušeno zdravlje.
Ne mislim na duvan i piće, slanu i masnu
Hranu, već najpre na rastuću napetost
I onu mrzovolju koja nagriza predveče.
Da, i na kiselkastu boljku koja te noću pije,
Brsti i mrvi, dok naviru žalosni trenuci.

TAČKA

Ne obaziri se što još ima i onih
Koji posle kakvog uspeha, uz jelo
I piće, dok podriguju, pominju
Slast i slavu, ciljajući pre svega
Na kakvo slobodno mesto u parku.

U ovom veku, poskupeli su mermer
I bronza, skuplji su ručni radovi,
Tek komunalne takse, pozlaćena slova,
Naravno i kućni ljubimci što izjutra
I uveče, bez povoca, prazne bešiku.

Uspori, obriši ptičji izmet
Na temenu ili ramenu i bez
Žalopojke izgovori “dosta je,
Prenoćio sam i stavio tačku”.