ČISTA NULA

Imam pesmu – čista nula!
Trabunjanje, sricanje, reč i reč
u zavadi.

Imam pesmu čista nula.

Naopaki poetski izraz
bacam u alavi Dunav.
Pravopisne greške zavitlam
u mračne haustore.
Polumrtvu metaforu puštam
niz Ulicu Francusku.

Anemičnu pesničku sliku
kačim na banderu,
da se smeši podočnjakom.

Imam pesmu čista nula,
raspoređenu po uglovima.
Ište dinar za klin-čorbu!

SRCE MAHMUDA DERVIŠA

Da li je to, odista, bilo srce
čoveka,
pitam lekare hjustonske bolnice
koji su operisali
Mahmuda Derviša, pesnika.

Ne, odgovaraju, kad smo otvorili grudni koš
imali smo šta da vidimo, zaprepašćeni:
ptica, slomljenog krila, u pesku
bola rođene zemlje, ubogog kljuna, retkog perja,
a u šupljim kostima odjekivali su davni meci,
ručne bombe, kamenje i psovke gonioca.

Šapatom je molila za san,
molila da je ne dotičemo.

KAMENČIĆ U CIPELI

Pesmo moja,
kost si u grlu
zalaska sunca,
trn u oku
razbludelih snegova,
kamenčić u cipeli
beogradskog podneva.

Pesmo moja,
odoli kletvama,
lupi krilom u okno
sobe,
u kojoj Bog
potrbuške
u san beži.

HRKANJE

U ekskluzivnoj sali,
slavodobitnik i tri kritičara
za glavnim stolom,
publike mnogo.
Neafirmisani glumac baršunastim
glasom, sa željenim afektom,
razume se,
čita pesmu za pesmom,
remek-delca u saglasju
sa zimom januara.
Utom se hrkanje razleže salom,
nekog koga se ne tiče kosmička stud
i sva bol čovečanstva,
hrkanje koje ne pati od opštih mesta
i izlizanih simbola, od buncanja,
hrkanje koje se mora ukoričiti,
prevesti na svetske jezike,
premestiti u čitanke,
poslati na književne konkurse
da prosvetli žiri koji će se
i sam uspavati
uz novu literaturu,
koja baca tamu na sve
dosad napisano.

MRTVA STRAŽA

Pesnici, došlo je doba
da stavite pesme
na raspolaganje,
za mrtve straže,
dremeža je dosta!

Braniš logiku prve reči,
braniš srmu srca,
pesniče.

Pesma koja bude drhtala
kao prut
na ciči zimi,
u ledu nespokojstva,
dokazaće da je kadra
samo za srkanje
vrele supe,
da zgužvana poleti
u zaborav.

Zato, pesnici, postrojte
svoje pesme,
i samo one što se budu
dobrovoljno javile šaljite
u noć
koja se neće meriti satima.

ŠKRABALO

Pišeš škrabalo,
preglasno,
levom rukom,
dok svaka reč je
veštačka voćka u ukrasnim zdelama,
sto puta visoko CE
kakvog raštimovanog klavira.

Takvoj raboti veseli se
prašina,
smeška se hijena,
đavo šalje poljupce.

Pišeš, pišeš, pišeš
svaka ti pesma
ima golem rep
za koji je zavezana konzerva
što tandrče po kulturnim rubrikama
dnevnih listova,
književnoj periodici,
i neuspelim poetskim večerima.

Piši, piši škrabalo,
ne odustaj slavljeniče,
ni svog tumača ne puštaj
iz tog lavirinta.

BRONZANI PEVAČI

Evo pisma od Rista,
evo pisma od Ćamila,
od Buleta evo pisma, takođe.

Gusta magla -
rukopis za svevidećeg urednika.

Ne vidi se prst pred okom,
gradić Bijelo Polje,
ni crkva ni džamija,
korzo, hotel, škola,
od te magle
ne vidi se.

Pevaju li pevaju
bronzani pevači.

Sve dok sunašce ne provali,
ludu azbuku da otera
oprobanim pendrekom.