„Uzeti veliki list papira iz bloka za crtanje, ili veliki beli karton, pa na njemu
tušem iscrtati reči; posle ih asocijativno spajati i praviti poemu.
Moguće je ove reči iscrtati raznim bojama. Recimo, reči koje bi eventualno
označavale stalne, odnosno trajne simbole u budućim pesmama – obojiti crveno; ostale
obojiti drugačije s tim što bi se bojom gradirao i njihov poetski intenzitet…

Isključiti iz pesama realan svet. Svet stvari i svet bića. Težiti ka poeziji
zamršenih neorganskih i amorfnih oblika. Nešto slično apstraktnom (nefigurativnom)
slikarstvu. Svemu tome potražiti inspiraciju, najpre, u egzaktnim naukama. Pesma bi se poistovećivala sa zvukom (ritmom) i mutnom slikom, nejasnih i nepreciznih obrisa, gde predmeti gube svoj identitet.“

Učestalost kod 1000 subjekata i reč odgovora: 160 konac, 158 čioda, 152 oštra, 135 šije, 107 šivenje, 53 čelik, 40 vrh, 26 instrument, 17 uši, 15 naprstak, 12 korisna, 11 bode, 9 zašiljena, 7 pamuk, 6 rad, 5 pomoćno sredstvo, 5 oruđe, 4 platno, 45 krpljenje, 4 pletenje, 4 oštrina, 3 predmet, 3 fina, 3 metal, po 2 (knjiga, dugme, odelo, kaput, švalja, povrediti, hipodermička, industrija, bodenje, mala, bosti, debela, tanka), po 1 (krv, slomljena, kamila, kroše, seći, marljivost, vez, praktična, pomoć, rupa, kuća, domaćica, trud, duga, magnetska, materijal, opravljanje, klinac, ukras, zakrpa, jastuče, sjajna, papuča, šav, hirurg, krojač, korist, upotreba, oružje, žica, žena).

Šta nam ovo govori? Iako nema pravila ko će, i kada će, imati koju asocijaciju na reč „igla“, ovde su gotovo sve asocijacije – i time je prilično dobro određen horizont ljudskog iskustva, ili barem ispitivane grupe ljudi jer se radi o uzorku. Većina ljudi ponavlja asocijacije. Dobar broj ljudi ima i retke/neobične asocijacije. Sada nastupaš ti (misleći kako je to revolucionarni postupak) i smisliš neku asocijaciju koju drugi nemaju – da bi proširio tumačenje sveta, da bi proširio ili dekonstruisao ovu ljudsku psihologiju. Kažeš da time krećeno u novi svet, otvaramo nove svetove, itd.

Da li je to tako? Mislim da ipak ostaješ unutar vlastite psihologije – i ostaješ samo kao jedan mogući odgovor među brojnim drugačijim odgovorima. Tumačenje tvoje izabrane reči moraće da zaroni u tvoju psihologiju i tvoje iskustvo, dok će tumačenje nekoliko najfrekventnijih reči moći da se obavi i iz shvatanja vremena, opštih životnih prilika i interesovanja ljudi. Ja samo tvrdim da sama namera da se otvore nove/neobične asocijacije potkopava „projekat“ jer se radi samo o nameri To je zaista pucanj u prazno…pa ako nešto pogodimo tim bolje… (Todorović je doslovno napisao da na taj put u nepoznato pesnik mora da krene ruku pod ruku sa naučnikom.)

Ali gde je onda tu igra?

Zbog čega se šah uopšte igra?

Veliki brojevi su za ljude potpuno neshvatljivi, upravo u tome i jeste magija igre, kao što je to u slučaju šaha.

Problem straha je u tome što se on javlja isključivo u mišljenju, a u delanju ga uopšte nema. Aktivni princip isključuje strah (pasivni princip).

Kolebanje naspram trenutka odluke.

Po mom mišljenju, problem se može jedino rešiti iskustvom, ne može se domisliti.

I to da te je neko “popljuvao” je ništa drugo do percepcija.

To da je ono što je izmereno – shvaćeno, to je tvrdio Nils Bor, a i pre njega su mnogi tvrdili (”čovek je mera svih stvari”).

Zanimljivo je da ljudi koji se bave naukom ne razumeju da je svaka mera proizvoljna, stvar odluke a ne nešto objektivno što dolazi spolja – pomoću nje se i određuje šta dolazi spolja. Zbog toga i uglavnom samo zbog toga naučna teorija ne može da opstane u poeziji jer se raspada pod pritiskom analitičkog uma, a ne može da opstane ni u stvarnosti upravo zbog toga što se percepcija dopunjava novim načinima opažanja i to radikalno menja horizont – da ne kažem “horizont događanja”.

Možda je taj hipotetički spoj nauke i poezije, kako ga je pesnik zamislio, zapravo borba dva načina gledanja na stvari, u kojoj jedan mora da propadne – “There can be only one!”.

Mene čudi da si se toliko ušančio i ne dozvoljavaš sebi da se otisneš dalje od zacrtane granice. A tu granicu si sam zacrtao.

Po mom mišljenju mnogo si bolji kao pesnik nego kao naučnik. Mogu slobodno da potkrepim svoje tvrdnje tvojim stihovima. Kako ćeš bolje shvatiti da se baš u tebi odvija ta borba – ili ako hoćeš napor da se izvrši sinteza pesničkog i naučnog. Ako samo s pozicije nauke proizvodiš meru i primenjuješ je na poeziju, hajde da čujemo šta ima da kaže i druga strana.

Napisao si “Basnu o pčeli i muvi”.
Pa nemoj sada da pričaš samo o pčeli koja zbog sopstvene ograničene vizije ne može da nađe izlaz iz boce.
Zato je tu “kvantni skok” – muva, koja lako nalazi izlaz i mreže percepcije.

Ako je nauka upetljana u percepciju i uobražava da će sve finijom kalibracijom izaći iz boce percepcije kojoj je grlić sve tanji i tanji, njoj zaista treba muva da joj pokaže put…

Pčela ima “žutu mrlju” a u toj žutoj mrlji je – muva. Pčela zbog toga ne zna da muva uopšte postoji!

Ma sigurno postoji način da se to slepilo, urođeno čulima, nekako prevaziđe…

Ako iz priče isključimo kompjutere… od nauke gotovo ništa ne ostaje pesnicima na raspolaganju…Kažem to već drugi put – nije suština ono što promiče na ekranu kompjutera. To je niz tačaka koje mi interpretiramo kao sliku samo zato što je shvaćena fiziologija očnog vida, tj. postoji određeno zaostajanje ili vremenska razlika između draži u oku i odgovora u mozgu. Eksperimentalnu psihologiju su pre dvesta godina inicirali astronomi jer su prvi primetili da različiti ljudi različito reaguju (prelaz zvezde preko meridijana su neki signalizirali ranije a neki kasnije)…Toliko se toga zna o percepciji Slobodane, toliko je toga izmereno i već shvaćeno…Zbog kašnjenja reakcije od oko 200 ms na vidnu draž, mi zapravo razmišljamo uvek o prošlim događajima…Ako znamo da kontinuitet ne postoji tvoja zapažanju o drveću su dobrano „zastarela“…