Zbirka pesama Spontanist štampana je kao deo nagrade Šumadijskih metafora za 2008. godinu, za pesmu “Laza Kostić na prozoru Srpske čitaonice u Somboru”.

O liku Spontaniste, Milenko Popić piše i ove rečenice:

O Spontanisti su kolale raznorazne priče: da se krije kad se ostvaruje, da je s druge planete, da nema roditelje, da oseća samo svoje vreme, a on je od svih bežao, trčeći do besvesti, kao da se u nekom drugom svetu ponavljao. Ni svojih najbližih nije pamtio imena. Živeo je kako oseća i to neumorno zapisivao.

Spontanist se najviše u biološki sat uzda

Spontanist se najviše
u biološki sat uzda
na njemu je ugravirano više života
od čula zavisi koji uzima
iz svakog duša za njim uzdiše
izgubljeno ionako ne postoji
malo je reći imam
kad se otapa primam
ljudsko vreme najveća je imovina
običan sat to ne zna
navijen kako je predodređen
ne meri preokret
Spontanist ne pita
šta se pred njim dešava
svet ovaj vidljiv kao senka
otkucaj srca sprečava
da čuje sam sebi ritam
kroz kožu izlazećeg sluha
u teoriji ukusa oči otkrivaju
gde smisao i volja ukrštaju se
umesto puta
ne važi izgovor za bolje sutra
da li smo sebi slični
kad smo sami
ili začin srcu
bačen u beskraj
ono što tražimo
ne prestaje da nemamo
Spontanist vreme nosi u sebi
neoivičen onim što g tumači