XV

Pišem ti sotto il chiostro, sa trpeze
gde sir miriše na visove, vino na plitko,
optičeno more, a glasovi što nasrću
u moj sluh – na venetski govor trske.
U sveći sagoreva jedan san što je plamteo
na drugom mestu, u drugom gradu, i nova se
budi misao: da je život Cavalluccio, tegljač
šljunkare u Veneciji, a da žlezdano njegovo

razdoblje sliči čipkama, vitražima i
budoarima zavodljivog grada spuštenog
iz božanske zamisli u – slanu baru. Voleo bih
da preselim ovo mesto tamo, u tvoje godine

dok se dva uzdaha otkidaju od stola
pretrpanog đakonijama,  slatkim i gorkim
časovima što su se sad, dok te gledam,
zbrali u voćnu kupu na jednom mestu.

Tamo, u tvojim godinama, radost je još uvek radost.

Tragom ovih lukova, odlutao je u bezdanicu
zajednički žižak a svetli samo primisao
na njega u restoranu Sotto il chiostro. I poželim
da bukne i saždi me pod ovim svodovima.

XVI

Pišem ti sa svih kontinenata što otkinuti
krstare mojom plazmom: sudaraju se njihove
ploče u dubini i pustoše me potresi:
pod ruševinama su smrvljene godine,

pod šutom – horovi glasova: sve su moje
ljubavi na umoru… Stižu li do tebe vesti
da je na svakom kopnu požar izazvan žiškom
što je sevnula, još davno, između dve puti.

Primaš li telekse sa pučine uzvitlane krvi
čiji će cunami, izazvan opet tvojom nevericom,
u jednom udaru zbrisati sve što je na mojoj
planeti niklo slovo po slovo, red po red.

Na svim kontinentima otvaraju se
pukotine i veje iz njih pepeo na gradove,
na ulice, na reči koje trčkaraju po njima
nalik na ljude uplašene nepogodom.

Tamo, kod tebe, spokoj je još uvek spokoj.

Iz visina, na moje zemlje pada crna kiša
i nestaju boje u vrtovima bez broja: samo u
jednom čuva dostojastvo magnolia grandiflora.
I poželim da se ponovo razmnoži po svetu.

XVII

Javljam ti se iz sumanutih visina
a poda mnom se rasipaju perle gradova:
od kuće do kuće, kroz srce noći,
gamižu odveni u gramzivost – bankari,

sokačićima kurve odenute u strah od starenja.
Samo u galerijama i knjižnicama svetluca
tvoja prilika stigla iz kotline u vremenu:
to uspostavljaš drukčiji zakon dok

mrmljaš reči od kojih će te jedan pesnik
sazdati, ponovo zavodljivu i drsku,
uprkos svemu što se u prošlosti
srušilo na njega kao teg.

Morao sam da uzletim tako visoko
da bi te moj razum video jasnije no srce:
kada sam blizu – gust miris tvog prisustva
magli mi misao, zamračuje vid.

Tamo, kod tebe zanos je još uvek zanos.

Ovde može samo da se bdi, al ne dodiruje
nesanica moja ni javu ni san: daleko su reči
koje mogu da imenuju tvoje odsustvo
i poželim, ponekad, da sve obuzme muk.

(Iz rukopisa zbirke “Pisma iz prastare budućnosti”.)