U Klubu DKV predstavljena knjiga izabranih pesama Stevana Raičkovića na poljskom

Na književnoj večeri održanoj 6. maja 2009. u klubu Društva književnika Vojvodine, predstavljanjem knjige izbranih pesama Stevana Raičkovića na poljskom, obeležena je dvogodišnjica njegove smrti. U programu su učestvovali Gžegož Latušinjski, prevodilac i priređivač, Marija Sivkovska Latušinjska, izdavač, Emil Kurcinak, dramski umetnik, Jovan Zivlak, književnik, i Vuk Stambolić, koji je otvorio književno veče odsviravši i otpevavši kompoziciju komponovanu na osnovu Raičkovićevih stihova.

Jovan Zivlak je istakao značaj prevoda pesama Stevana Raičkovića na poljski, odredivši na taj način Gžegoža Latušinjskog kao strastvenog zastupnika srpske književne kulture u Poljskoj, o čemu svedoči, pored predstavljenog izbora, i antologija srpske poezije od Miloša Crnjanskog do danas koju je Latušinjski priredio pre nekoliko godina. Raičkovićeva pesma „Šta smo ono tako neobično hteli“ je u Poljskoj naišla na tako dobar prijem da je na književnim skupovima često traženo da se pročita nekoliko puta, jer se u njoj može prepoznati univerzalna težnja čoveka da ima krila, da leti u nebo, koja je svima bliska i razumljiva. Pesmu „Točak za mučenje“ Latušinjski je istakao kao neobično važnu u Raičkovićevom opusu, jer predstavlja snažnu pesmu o totalitarizmu koji mrcvari čoveka, koji su preživeli i Poljaci i Srbi. Ta pesma podstiče na diskusiju o granicama ljudske slobode, a Marija Latušinjska je istakla i specifičnu zvučnost ove pesme, koja je čini izuzetno teškom za prevođenje. Jovan Zivlak je pesmu „Kuća“ odredio kao jednu od paradigmatičnih za Raičkovićevu poetiku. To je jednostavna, mala pesma, koja govori o onome što često ponovo doživljavamo, rušenje kuća, njihovo nestajanje, ne samo iz horizonta fizičke realnosti, već i iz naše mentalne slike, koju međutim pesnik čuva u svom biću i u biću pesme. Raičković, u ovoj, i mnogim drugim pesmama, izlazi iz domena vidljive istorije, koju čini niz velikih spoljašnjih događaja, i subverzivno stvara individualizovanu i suštinsku istoriju, te se tako on kao pesnik pokazuje kao čuvar naše posebičnosti, koju masovna kultura, mediji, nasilja rata, kolektivne histerije, hoće da okupiraju.

U vremenu kada su slabi izgledi da se dela malih kultura pojave u drugim kulturama, ovaj prevod je izuzetno važan za srpsku književnost jer joj se time otvaraju putevi, ne samo prema poljskoj, već i prema susednim kulturama. S obzirom na činjenicu da se prevodilaštvo bazira na ljubavi, ali i na interesu, prevođenje jednog tako nekomercijalnog dela se pokazuje kao veliku moralni čin.