HLADNOĆA

Na pozornici svetskoj,
oči, prazne analize vode.
Stvari počinju da nam sude;
ubijamo agon vlastite slobode

Postvarujmo! I ja sam postvaren, i ti, i oni.
Hladne su naše misli:
tehničke i nedostatne,nedovoljne,
višeg smisla gladne

Bodljikavom žicom individuume ogradimo;
Privatio est motus inteligentiae.
U svom virtuelnom svetu priviđamo se sebi,
naš divno stojeći atomizam presvetli

Usamljeni čovek po zimi će da jurca.
Put dovek’ nepoznat.
Ništa bogovi, niti lumen srca.

Glas ništavila

Mirno provodim dane svoje,
u spokojstvu kućnog ognjišta
Polako, kao da taj život stane
Prikrade se Ništa

Kućni temelji uzdrmani, razbijeni
(Usijo) Ousio moja, ljuta rano!
U bašti zmaj i zmija davno leže ubijeni

Žena je po običaju kurvinsku haljinu svoju prala,
sinu je od pića silnog na stolu glava klonula,
a ćerku je njihao vetar, njeno telo i vešala

Ja gromoglasno ričem dok ašikujem na rodnoj mi zemlji,
ekstatično po njoj izlivam svoje semeni
Kopilani maleni, niču svuda, lepi i rumeni,
od sperme moje ponosno su zameteni

Ništavost Boga, čoveka, svega
i nadasve reda.
Naše ideje su puki oblici da zamažu oči
dajući lažni mir kućevnoga poseda

Ruši se sve, bolan je pad!
Kako smo pali, ne znamo mi,
igrajući se samo, sebe-zaboravljeni

Padu smo skloni svi,
dok sebe milujemo, ušuškani u kućevne dveri.
Običaji, potvrda su našoj nameri,
i prilika naša, naše ljudske zveri

Nebo u zemlji i zemlja na nebu

Pokušavao sam da u zemlji nađem neba
Ludi su pokušaji ismejani

Gledajući u nebo, tražio sam barem grudu zemlje
Ostao sam zaslepljen suncem, i mesec mi se rugao

Želeo sam da nekako približim nebo,
i zemlju da uzdignem nebu:
Atlasova posla

Zaglibljen u zemlji, držao sam nebo na leđima;
Gušila me je zemlja kada sam uzdizao nebo;
nebo mi je padalo na vrat kada bih se približio zemlji

Nekako sam morao da ih povežem:
na nebu sam sazidao zemljani put,
na zemlji sam otvorio beskrajne nebeske ponore

Stalno podupirem jedno o drugo,
da se jedno na drugo ne obruši
Jer kako drugačije pisati pesme?