Foto: Markt-Huter

DOK NIŠTA NE IZGLEDA ISTO

Nastavljam da pišem
nastavljam da budem Niko
dok ništa ne izgleda isto
što znači još gore je
odustajanja su odlučnija i radosnija
i to je već nešto
nastavljam da pišem ni za koga
jedino je takvo pisanje moj
siguran teret
jedino takvo
ono je moj doprinos
zverstvima sveta
nežnim ubijanjima
uvek bezrazložnim
kad god zaboravim da
ništa drugo i nije traženo
niti očekivano
ali za to su potrebne godine
dok se ne shvati
da više ništa nije isto
dokle god se mislilo
da samo ništa ne izgleda isto
mada su činjenice padale i padale
tako da se apodiktična upornost stvari
isplatila i
više ništa nije bilo isto
mada izgleda
da više ništa ne izgleda isto.

Innsbruck, 17. januara 2009.

PROMOTIVNA SAHRANA

Pre neki dan umro je N.N.
Na njegovoj promotivnoj sahrani
bili su svi koji drže do sebe
poslovni ljudi, menadžeri, bankari,
secikese, političari, policija,
gejovi i pičke
redosled je nebitan.
Telohranitelji su čuvali sanduk
sveštenstvo ga je opojavalo
kadionice se razmahale
kovčeg je bio gvozden
raka je bila od zemlje.
Padala je kiša lepa prolećna
slabiji pol je zajedno
sa šminkom i trepavicama plakao
poslovni partneri namigivali.
Smrt je još jedanput pokazala
svoju ravnodušnost
blato i ruže oko grobnice
behu istiniti
raznjihana zvona nepotkupljiva.
Jedino ti elementi behu živi.
Promocija beše sporedna.
Kada su bacali šaku zemlje i novčić
na gvoždje
razvedri se
skup živnu
predeo se obasja životom
groblje beše deo nas
vratismo se svojim pičkama
svojim sms-ovima
svako je tipkao svoju radost
idući svojoj promociji
pokeru svog života
pokeru svakog života
odavno ostalog
bez nas.

Innsbruck, 17. januara 2009.

DA BIH IMAO MESTO NA KOJE SE VRAĆAM ….

Da bih imao mesto na koje se vraćam
odlazim
da budem tamo gde nikada neću biti.
Sneg sipi
zatire tragove
kako ću se vratiti?
Proleće dolazi
sneg se topi
da bih imao mesto koje bih želeo da vidim
ostajem ovde.
Da bih bio tamo gde nikada neću biti
rukovodim se onim što ne postoji
makar svi putevi bili kraći od života
makar svi putevi bili duži od njega.

Innsbruck, 19. januara 2009.

RUKOVODI SE ONIM ŠTO NE POSTOJI

Rukovodi se onim što ne postoji
Bog
smrt
žena
sve su to izvesnosti
sa kojima ćeš se jedanput sresti
razočarati i
morati sâm da
iznadješ način kako da se
od njih skloniš.

Rukovodi se stoga stvarima
koje ne postoje
one te nikad neće napustiti
pripadaće ti u svakoj prilici
i otkrivati ti istinu stvarnog.

Rukovodi se ma čime što ne postoji
ono što je u njemu
ne može nikako biti u stvarima
koje postoje.

Neka nepostojeće bude u tebi
razmotaće se jednom
i to će biti
svet
u razumljivom sjaju
oko tebe.

Innsbruck, 19. januara 2009.

SVE JE BILO DOLAŽENJE I ODLAŽENJE

U mojim najboljim godinama
okolnosti mi nisu bile naklonjene
niti sam ja njima bio podoban
pa su mi dani prolazili kroz
ruke i kroz noge koje su me šetale
mrtvim ulicama hladnijim od kosturnica
Brozovih snova
kroz biroe sumornije
od pustinja Gobi i Kalahari zajedno.
Život je u slapovima
padao na sve strane
močvare su se širile
gacao sam po njima
izvlačio se iz njih
i sa smislom za zanos i oholost
upoznao prednosti odustajanja
i obnovljenu znatiželju ostajanja.
Samo stoga nije bilo nužno
napustiti predele čistog života
i predele tavorenja i poniženja
drage metafore za trajanje
i postojanje bez rezultata
koje poznaju samo oni
koji su istinski živeli
na svim ulicama sveta
pod zastavama brojnijim
od kurvi koje ne behu sazdane
isključivo od mesa i navike beščašća.
Od toga i takvog života
ne možete uzeti keš
sve što možete jeste
ili da ga napustite
ili da ga pišete
dokle god on ima volje
da piše vas.
Stoga se i dalje nalazim
zaključan u njemu
uvučen u njegove ponoći
u «tišinu i huku stvari»
s pisanjem u prozoru
koje čas dolazi a čas odlazi
čas bdije nad vama
a čas vi nad njime
i dobro se slažete
dokle god traje
odlaženje i dolaženje

propadanje i spasenje
s pauzama kada se ne piše
no traći ono
o čemu će se pisati.

Innsbruck, 31. januara 2009.

MEMOARI PROTIV SAMOG SEBE

Nisi pisao radi imena
radi kritike
publike i taštine.
Pisao si radi mrava
koji se sudario sa tramvajem
radi stvari koje ne postoje
radi bića koje ne postoji
da bi postojalo.
Pripremao si se za okrutnu slavu
Nikoga
dan za danom
na vidiku nije bilo ni rata ni mira
besposlen
bio si odlučan da slaviš Ništa
pustinje ljudi
prevrtljivost lakrdijaša
čas kada će život izaći iz mode
sve ono što upropašćava
bolne volje za tragedijom trajanja
i lakovernog bdenja.
Štakori su dole u
cevima radili
prelazili kontinente
oživljavali revolucije
penjali se uz kontejnere
sporili se oko nužnih besmislica.
Bili su Neko.
Znali su da ne postojiš.
Ti si radio na tome.
Tokom tvoga
«Sumraka Bogova»
palili su kući da jebu
da se očešu o poznatu facu
da podmite kritiku podruma i neba
da surduknu grobu
penis od pene.
Nije bilo vreme za velike ljude.
Nikad nije vreme za njih.
Bio si
onda onda i onda
sam sa sobom
sa ovim tu i ovde
i sada
sam sam sam sam
sada i sada
tako će i ostati
i
to je išlo protiv tebe
bilo je tako dobro.
Sve ostalo mogao si da
ubiješ u sebi
da napustiš
napuštao si
da više ništa ne ostane
što bi život
mogao da upotrebi za tebe.
Radio je ipak na tebi šta je
mogao i šta je hteo
šta si mu dozvoljavao i šta nisi
i neće se ljutiti na tebe
što si živeo protiv njega
kad god je zaboravljao
lepotu
i pesnike
a to je bilo
tako često
i tako uporno
ako ne
uvek.

Innsbruck, 14. februara 2009.

KAO DA NIGDE NISAM STIGAO

Nakon tolikog hoda
po sopstvenoj koži
kroz literaturu
kao da nigde nisam stigao.
Većina nas piše u suterenu
daleko od loših običaja javnosti
kenjaže kritike
novina i bližnjih.
Nepotrebne mustre pisanja
nas mimoilaze
mode protrčavaju
kraj ustava književnosti
zadržava se smeće
pena
prepisivanje života
ne i njegove snage
i raspusnosti.
Prolazeći kraj takvih radionica
čini mi se da nigde nisam stigao
gredim ka instinktu
pisanja
nevremenu njegovom
pičim Magbetovoj verziji
bića
pocepanog poput narandže
medju prstima.
Udji kaže ta verzija
ja ulazim
i razaram
ono što je uvek
bilo vredno razaranja
život
radi pisanja
Bogove
radi pisanja
i po mogućnosti
samu smrt
radi pisanja.
Ali kao da nikud nisam
stigao
život
Bogovi
smrt

i postoje radi pisanja
i zato
ne vredi razarati
život
veru
smrt.
Smisleno je jedino
upoznati pisanje
sa životom
pisanje sa smrću
čak i kada je
pisac
Magbet
a ljubav lažna
kao i Fortinbrasova šuma.

Innsbruck, 14. februara 2009.

«VIŠAK ODSANJANE KRVI»

Ponekad
delo od onoga što
umetnik odsanja
ne može sve da primi
i podnese.
Ono što nazivamo
«viškom odsanjane krvi»
koja se kupa u noćnom duše
i u mašti
postaje «višak dela»
ne udomljuje se «bez ostatka»
u nevinosti i lepoti
u «ah» i «oh» visoke kulture
velikog dela
višak često ume da potopi
plemenite naboje proizvedenog
učinke Svetloga
i da se uputi
neočekivanim stazama
i otme kontroli.

Nisam uveren da je
u lepoj književnosti i u lepim
umetnostima
baš sve čisto
da lepota i ružnoća
kada se saberu
padaju u plavet
svetliju od nebeske
niti da je ono odsanjano
u svemu preliveno mlekom iskoni
i zvezdama.

Ne ostaje samo lepota
iza velikih dela.

Višak odsanjane krvi
kakvog blagočestivog umetnika
sa bradom ili bez brade
svejedno
natapa najplemenitije pobude
preliva se u delo
plavi Borhesov vrt sa putevima
koji se račvaju
obujmljuje Botičelijevu Veneru
i Ticijanove madone
pada na pesmu «Most Mirabo»

ispod koga

sećate se
protiče Sena
na koju me seća ljubav ona
radost je dolazila uvek posle patnje
nek dodje noć i zvuk sata
dani odlaze i ja ostajem
ah
«tako umoran talas»
odsanjane krvi
teče lepotom pesme
koja iskrsava u ravnomernim razmacima
u sintaksi i ritmu
pod mostom Mirabo naših ruku
teče
ljubav
koja će obnevideti
i postati zlo
tako čisti bes zamor i brlog
svet pretvoren u ratno popodne
u živote koji su pritajene smrti
u lepe duše koje su samo
istančani dželati.

Pisanje
slikanje
vajanje
svako gradjenje
još je privlačnije
kada se pisanjem
slikanjem
vajanjem
zabašuruju prave namere
kada u lepoti
postoje ostaci zločina
višak noćnoga
naleti mahnitosti
kao kod ljudi
baš kao kod ljudi.

Imaginacija
se izliva u delo
a onda u kanalizaciju
i njena svetlost
i njen mrak
samo smo mi sami
vekovne Sezone u paklu
Uismans
Niče
Dostojevski
Džekson Polok
El Greko
Beket
sve to prihvaćeno
kao nepatvorena lepota
od koje se
tako lako
umire.

Nisam siguran da je
stvaranje lepote
toliko nevino
kako veruju
šegrti
prostodušni profesori
andjeli i jalovi.

Stoga
nemojmo ovu pesmu
tako gnusnu
olako
odbaciti.

Innsbruck, 18. februara 2008.

SANJARENJE NA DJUBRIŠTU O VEČNOSTI I U BESKRAJU

Sve što većina ljudi
najradije čini sadržano je u
sanjarenju na djubrištu
o večnosti i beskraju.

Treba mnogo
naivnosti
i
popustljivosti
u sebi nositi
da se od djubrišta
napravi dvorac i crkva
opservatorija nade
pomoću čijih će se teleskopa
dopreti
do onoga što nam
nije
potrebno
do otkrića koje je
već pri našem rodjenju
ravnodušno prema nama
i što da bi postojalo
nâs nikako ne treba.

Pred svakom čežnjom za dalekim
valja predočiti skelet
pred svakim uzvinućem
suvu granu
beskraj je ono što nikada neće
dopreti do nas
niti večnost
jer taj beskraj
i večnost
smo mi sami
dalje od nas ne možemo
djubrište je ono večito
u nama sa nama
koje sanjari o nama
nepoznatima sebi
o večnosti i beskraju
to ogledalo je stalno
i postoji
bez trunke milosti
prema životu
koga zaludjujemo sanjarenjem
a ne čistim trajanjem
upućujući ga
nadi i beskraju
a ne odustajanju od njih.

Genij ili idiot
jalovi čovek ili stvaralac
mislilac ili pesnik
političar ili svetac
ni kod jednog se
ne nazire
otsustvo kliktaja Tereze Avilske
«Večnosti, večnosti»
ni kod jednog
otsustvo vapaja
i molitve
prohteva i uzdaha
i samo ih je još više
nego ikad pre
na djubrištu
koje je sebe pozajmilo
oholosti i uzaludnosti
sublimnijoj i postojanijoj
nego ikad pre.

Innsbruck, 19. februara 2009.

«NE BUDI KAO TOLIKI DRUGI PISCI»

Ne pričaj o sebi
ne razglabaj o onome što si napisao
ne razlglašuj svoje planove
čovek bez roditelja
bez boga
bez samopouzdanja
klimave biografije
s delom izgradjenim na
čitanju tudjih dela
s planovima za pisanje
koji višestruko ponavljaju
ono već napisano
nepotreban je sebi
drugom
biblioteci poznatih sižea
i istih poruka.

Ne budi kao toliki drugi pisci.

Izbegavaj sebe koliko možeš
zaboravi put cilj namere
pošto pišeš ni za koga
ne nastavljaj svoj oeuvre
u pravcu onoga što si već
napisao.
Budi daleko od sebe prethodnog
odvraćaj se od udobnosti
koliko možeš
idući stranputicom želje
da pišeš po svaku cenu
pisaćeš bolje
nalazićeš srećnije početke
sigurnije uglove za
zavere protiv jezika
koje kuješ.

Lepota je tako teška
ne traži je.

Kada podješ ne kreći da bi
prevazišao Paunda
Dona
Vitmena
pesnike mîsli i iskustva
izbegavaj ih
budi daleko od njihovih svojina
čuvaj jezik tame
šifre svoga gneva.

Piši da ne bude napisano
ono što si mislio i osetio
no ono što nisi
pretvori se u svoj san
nastoj da živiš
ono što nisi napisao.

Lepota je tako teška.

Ne budi kao toliki drugi pisci
knjiga
neulovljenih
harpunom sumnje
nemarnih prema taštini
i neproživljenim zabludama duše.
Odbaci ushite zdravih
poeta.
Takvi ne pišu
«Sezone u paklu»
«Putovanja na kraj noći».
Ne ugledaj se na njih
i sam
«sruši taštinu svoju».

Samo tako ćeš biti
bliži činu koji
peva i sanja
njemu su potrebne
hiljade protivrečnosti
bezbroj samotnih mesta
koje pre tebe niko nije našao
budi ti to mesto
koje će pevati iz tebe
za tebe
«mesto koje niko nije našao»
je poezija
koja te nalazi
kada ničemu drugom
ne uspeva da nadje
bolji
put do tebe.

Innsbruck, 28. februara 2009.

POEZIJE

Ko? on?
ma daj
to je pičkin dim
- tako kritičari i braća pesnici
usmeno
(pisanih tragova nema)
sažimaju po redakcijama i
kuloarima
o mojoj lirici
i ja im dajem za pravo.
Ko bi se bavio
tako složenim štivima
koje pišem.
I sam se ponekad pozabavim
pesništvom N.N.
pa drugog N.N
pa trećeg
ima ih dosta
i o njihovoj poeziji
pomislim
to što kritičari i braća pesnici
usput
kenjaju o mojoj.

Poezija se ne piše
za savremenike
ne piše se radi književne kritike
i nije nikakva poslanica upućena
družini pesnika iz filijale.

Poezija se piše
ni za koga!
Njoj
koliko ni pesniku
čitaoci nisu potrebni.
Publika drugi pesnici
i ne tako mali broj kritičara
pišu takodje
poeziju
i pogotovo njima
nije stalo do tudje.

Poezija ipak postoji.
U pahulji snega
pod zvezdama
na mesečini
na nečijem licu
u nečijim očima
i u takvim i sličnim
izmotavanjima.

Ali
kada neki kritičar napiše:
«Poezija N.N
stalno varira izmedju raznih slojeva značenja
ali i više različitih registara
ona je čista pohvala subjektivnosti
u njoj se sudbina jedinke ne odvaja
od govora o samoj pesmi
koja teži ćutanju …»
- onda se slažemo:
takvu poeziju i takve misli o poeziji
dotični kritičar nalazi u svom šupku
rekao je napisao je pustio vodu
i važno ućutao.

Ali poezija ipak postoji.

Nije ona to šta neko
misli o njoj
ili o njoj nakenja.
Poezija ima druga posla.

Prava poezija uglavnom
ćuti
takva je retka
ali postoji
medju njenim nogama dreždi biće
u susedstvu joj boravi mišljenje
iz njene glave izlazi postojanje
ona razgovara sa prajezikom
koga ona opet nalazi na ulici
na trgovima
u cveću
medju taštinama
i neredu sveta.

To što je moja poezija
pičkin dim
to ne znači da je nema.
To što veliki N.N. ne ume da
piše poeziju
to je njegova stvar
ali poezija postoji.

Uveren sam da su stihovi postojanje
verujem u poeziju
tom pičkinom dimu koga pišem ja verujem
ona postoji
u poeziju ne veruju samo oni
koji kažu da je
moja poezija pičkin dim