Disova nagrada za 2009. godinu pripašće Nikoli Vujčiću. Tako je, većinom glasova, odlučio žiri ove nagrade, u sastavu: Milutin Petrović (predsednik), Mihajlo Pantić, Tanja Kragujević, Ljiljana Šop i Nenad Šaponja. Prenosimo Odluku žirija:

Da se Disova nagrada za 2009. godinu većinom glasova dodeli pesniku Nikoli Vujčiću iz Beograda. Snagom svoga pesničkog dara ostvarenog u raznovrsnom a celovitom poetskom opusu Nikola Vujčić se tokom poslednjih dvadesetak godina izdvojio kao osoben, prepoznatljiv i u svemu realizovan stvaralački glas.

Autor sedam pesničkih knjiga, čiji se najveći dometi pribiraju u upravo izašloj knjizi izabranih pesama Zvuk tišine. Nikola Vujčić iskazuje se kao pesnik koji neprekidno, uznemireno i duboko oseća i prezentuje egzistencijalnu i stvaralačku dramu čoveka savremenog doba, čime na poseban način uspostavlja vezu sa temeljnim pesnikom srpske moderne lirike Vladislavom Petkovićem Disom.

Čestitajući Vujčiću na ovom zasluženom i uglednom priznanju, žiri smatra da je time kontinuitet vrednosti Disove nagrade nastavljen na najbolji mogući način, budući da pogled na listu dosadašnjih dobitnika otkriva istoriju srpske moderne poezije.

ČISTILIŠTE

1.

ušao sam u čistilište: u sobu manju od usta i
ostavio sebe u smoli. nešto sam govorio. ah,
kakav je strah kad se budim i slušam kukurikanje
petla u prokletoj avliji!
kao da sam na saslušanju: još se nisam oslobodio
sebe
a već raspravljam o drugima.
2.

u muzeju, gledam: svoje cipele. volim taj šum daljine,
to je praživotinja koju je teško nacrtati – taj dah dubine
bez konačnog oblika, to što živi samo od pogleda
i samo
na sebe misli – trči na svoje mesto.

tamo je prošlost, ostavljena kao sandale
pred vratima, reče mi ona jezikom suvim, tako da je
šuštala
kao trska.

pomislio sam na nešto daleko
i ostareo kao malina u podne.
3.

gledaj! dovukli su vodu, tu ogromnu prozirnu
krletku!
i još je vikala:
dok sam se opraštala i opirala i ja sam plakala.
kad sam ušla u grad čula sam reči pune
godišnjih doba.
upravo sam srela jednu ženu koja je pevala:
”dok nisam gledala ogledala, nisam za sebe znala!
dok sam čitala, vreme sam iz reči krala!”

i ja sam buka! samo neke reči su moje reči!
zato ih ponavljam. da bih bila slika.

4.

stigao sam, pred početak dana. i tako malen stajah
dok se grad branio tornjevima i trgom, tamo
gde sam želeo biti bila su ogledala. ‘’sestre onog
što sija”, negde sam pročitao i verovao sam u to.
sve se talasalo kao da plove argonautske lađe.
u gradskom vozilu neko me je upitao: misliš li
da vozači čeznu za smrću?
plašila me ta rečenica kao ruka ispružena
prema kupinama punim sitnih očiju.

ne, rekao sam, mi sada ono što izgovaramo možemo
dodirnuti i rukama!

(Pesma je preuzeta iz Balkanskog književnog glasnika br. 8, gde se može naći širi izbor Vujčićeve poezije.)