Iz knjige u knjigu, Duško Novaković (Podgorica, 1948) je sve žešći i žešći. Kritički, socijalno angažovani verizam, u čijem znaku Novaković dosledno piše poeziju već duže od tri decenije, u zbirci “Klupe nenagrađenih” dostigao je vrhunac.

Ovaj pesnik se ne ustručava da svoje stihove naseli najaktuelnijim, najopticajnijim temama i brigama. U pogovoru nove Novakovićeve knjige na ovaj aspekat njegovog pesništva osvrće se Ljiljana Šop:

Duško Novaković već godinama ne preza od onih, katkad se čini upravo od onih tema kojih se dobri pesnici plaše ili klone izbegavajući prokaženi angažman u poeziji, podrazumevanje nedvosmislenog stava i opredelenja u najbolnijim pitanjima i dilemama neposredne stvarnosti. Novaković ne čeka tobože nužnu, po mnogima neophodnu vremesnku distancu da bi se uhvatio u koštac sa prljavštinama svakodnevlja, enmoralnošću pragmatičnih postupaka, moralnim urušavanjem pojedinaca, institucija, naroda. poezija koja nije kompas u svojemu vremenu ne može biti ni svetionik u budućnosti.

Izdavač knjige je beogradski Treći Trg.

Vetrokaz u zemlji mrtvaca

Neka me što pre ostave na miru
Neka odu odavde gde hoće
Moji krezubi, zdepasti preci
Ovčari, zemljodelci, rabadžije
Previše su me sluđivali pričama
O bezdanima starog sveta
Previše dojili krvlju
Previše hranili kašom mitova
Izdržati takvo hrabrenje ne mogu

I nek ponesu sa sobom sve te
Izrešetane krstove na zastavama
Čegrtaljke sa mutne Marice
Trube sa Fundina, doboše
Manjerke ostrugane glađu, dvoglede i fišeklije
Nek i štake sa Sutjeske ponesu
Šta će mi takav ogrev za zimu
Zar da proteze i opruge za udove
I lopatice za noćni izmet slažem u drvljaniku?

Meni će ionako zapasti ostaci
Neprilični muškom sokoljenju:
Drhtavica, jad i malaksalost
S tim trojstvom da se snalazim
Tu žetvu skupljam na mesečini
Taj prinos zbrajam pognut -
Lobanje iz kojih tamni dah
Izbija dok klapću vilicama
Razbacujući gomilice gamadi oko sebe

Pa i ako odlučim da se pluga dohvatim
Oraću kad niko ne izlazi u polje
Budiću se kad svi spavaju
A mlataraću i okretati mahnito -
Jezivoj škripi dirigent, guslar brkati
I majstor za cepanje vazduha
Kad je sve okolo tišina u kojoj kopne zastrte rđom
Ratne mašinerije na obzorju, dezerterstvo čelika
Zaglavljeno i napušteno od svih

Možda ću uspeti da postanem ono
Što su oduvek nastojali da budem -
Vetrokaz u zemlji mrtvaca
Neko ko bol i svoj i njihov, u samoj osi vetra
Limeno, pri vrtenju, oseća, limeno cvili
Jer je i tako, dušom cviležnom, za lim
Čeono, potpuno uz njega srastao
Pa se limen ni njih, ni sebe, ničega na krovu
Ne seća. A zašto, ponekad, veseo, đavo bi ga znao!