Središni deo nove pesničke knjige D. J. Danilova čini jedna jedina pesma – erotska poema “Vino sa vulkanskog ostrva”, koja svojim govornim obiljem predstavlja karakterističan produkt Danilovljevog “baroknog” pevanja.

U “Memoarima peska”, pogotovo u uvodnoj pesmi i prva dva ciklusa, upoznajemo, međutim, i jednog drugačijeg pesnika, oporijeg, uzdržanijeg i nepoverljivijeg prema jeziku. Danilov nikada nije ni bio jednoličan pesnik: od svoje prve knjige, on je slobodno kombinovao različita izražajna sredstva, različite poetičke pretpostavke, različita shvatanja pesništva – od neoavangardnog do neosimbolističkog, od kritike stvarnosti do pohvale svetu, od sumnje u jezik do prepuštanja čistim govornim melodijama.

Urednik (Dragan Hamović) preporučuje knjigu, između ostalog, i ovim rečima:

Danilov je pesnik koji odbija da prihvati da je civilizacija knjige izgubila primat, i da je produhovljeni doživlja sebe i stvari oko sebe stav koji ne pripada pojedinstvu našeg doba ekranske i potrošačke kulture. (…) Glas produbljene zrelosti čujemo i razumevamo u Danilovljevim pesmama u kojima pokreće neiscrpna pitanja pesničke i ljudske samoartikulacije, govora i tišine, dok pesnik u deonicama erotičkih podsticaja obnavlja prepoznatljiv, mestimice preciozan i verbalno razbokoren autorski rukopis po kojem ga odranije prepoznajemo.

Dragan Jovanović Danilov, Memoari peska; Zavod za udžbenike; Beograd, 2008.

D. J. Danilov

DAVNO IZGOVORENE REČI

Ne govorim rečima već ćutanjem
za koje mi je potreban odjek.

Ogledalo je moj sagovornik
zastrašujuće ćutljiv, a moja obaveštenost
toliko savršena da odmah zaboravljam
šta se maločas dogodilo i koja je rečenica
napustila moja usta.

Ali, naše se davno izgovorene reči
nama vraćaju iz dubokih klanaca,
sa planinskih vrhova prekrivenih snegom,
iz predela koji su postali nenastanjivi
i, dabome, iz šumnog gradskog vrenja,
užasnute saznanjem da još uvek postojimo
u nekom kutku grada.

Naše nas davno izgovorene reči posećuju
svake noći, izranjajući iz tamnih bezdana,
hoteći da nas venčaju sa nama samima.

Ali mi ne možemo čuti ono što smo izrekli,
niti znati zašto smo još uvek ovde kraj zavese
koju na poluotvorenom prozoru vetar povija,
donoseći lišće na kome nikada nećemo
napisati svete knjige.

Četiri pesme D. J. Danilova na “Metafori”.