U ediciji “Arijel” agilne izdavačke kuće “Agora” Nenada Šaponje, nedavno se pojavila knjiga pesama slovenačke pesnikinje Lucije Stupice (1971) u prepevu Ane Ristović. Knjiga donosi poeziju iz autorkinih zbirki “Čelo na soncu” (2001), “Vetrolov” (2004) i “Otok, mesto in drugi” (2008). Očekivano dobri prepevi Ane Ristović srpskog čitaoca upoznaju sa jednim istančanim pesničkim glasom, o kojem je kritičarka Bojana Stojanović-Pantović rekla, između ostalog:

poezija Lucije Stupice otvara se čitaocu i kao ispovedna, i kao ljubavna i egzistencijalna, kao vid uzbudljivog putovanja koje nastoji da relativizuje i ovlada prostorom unutrašnje i spoljnje percepcije, doživljaja i spoznaje udvojenih i umnogostručenih otisaka. A oni se oživljavaju ne samo sećanjem na prvobitnu harmoniju i lepotu (motiv pale i udaljene zvezde), već i kao večito, sinestezijsko prelivanje boja i zvukova, svetlosti i senke, dodira i stvari, reči i njihovih odjeka.

Knjigu možete pronaći u bolje snabdevenim knjižarama ili poručiti kod izdavača:
“Agora”, ul. Koče Kolarova 12-A, Zrenjanin
e-mail: agora@ptt.rs

…

Lucija Stupica

PONEKAD ME PRESTIGNE

Lucija Stupica

Žena koju govorim,
nije uvek žena koju srećem.
Ponekad me prestigne, i onda
je reč tuđa i govorim ti tuđe,
i ne želim da me ljubiš tuđu.

Žena koju govorim
ponekad poveruje grudvi snega,
da će ostati i da će, kao svetlost u tami
drobiti mirne razdaljine.

I ponekad želim da raširim
svoj mali prostor i spustim u njega
druge stvari, ofarbam zidove,
otvorim vrata, zatvorim vrata, stvorim promaju.
Istresem stare tepihe,
leptire bez krila, ptice bez pevanja,
natrag u život, u obojeno ogledalo.
Onda da sednem u naslonjač,
popijem kafu, protresem talog,
oslobodim nove leptire,
da u taktu svežeg vetra
osuše mokre trepavice koje,
ponekad, umačemo u velike, neostvarene
ideje, u neismejan smeh, sećanja.

Žena koju govorim,
nije uvek žena koju srećem,
ponekad se okrene u pravom pravcu
i tada znaš, da će ostati.