Vi živite, verujući da živite, svakako – na neodređeno vreme. Raznežuje vas večernja magla u kojoj se vrhovi drveća izvijaju kao glava pitona. Magla u predelima zatvara vrata, koja se ne smeju potcenjivati! I vredelo je da ostanu o t v o r e n a – pre ručka, pre večere, pre svega i svih nas – koja nisu od slonovače, ni od muških kostiju – koja su sama sirovina života: nesavršena vrata, kroz koja prolazimo da upoznamo lice, seme i brazdu, otrovanu ljubav naših duša. Svetla su se pogasila nad tajnama, iz mrklog mraka lonac štrči, poširok nost pretnji, šimpanze, i ružni mesec uvreda…

„Vatra te izgorela ljubavi, niti pečeš niti boliš, već me sušiš kao suša drvo!“ Još uvek mogu da slušam, iščezavajuće vlaške lautare, dok pevaju ovu pesmu za svoju dušu. Živim, rekao bih, u svemu što se zbilo, rijem po prošlosti i mislima i tako se uplićem u budućnost. Pesnik ne treba da traži bolje zanimanje, od onog što je doista preživeo: to je dovoljno za pisca suštinske de-konstrukcije…

U Homolju, odakle stižem među Vas, postoje stihovi o ljubavi, kazivani na vlaškom jeziku, koje sam uživao da slušam. U slobodnom prevodu, oni bi mogli da glase: „Vatra te izgorela ljubavi, niti pečeš, niti boliš, već, me sušiš kao suša drvo!“ Šta ti stihovi kazuju? Šta potvrđuju? Ništa i sve? Nesavršenost u kojoj smo se obreli kako bi voleli nekog, ili da bi neko od dragih bića volelo, nas? Tragediju našeg postojanja? Stvarno lice svake ljubavi potvrđuje patnja. To najizvesnije i najprepoznatljivije osećanje, često svedoči da smo zaista nastojali da volimo punim bićem, drugo biće, ne u trenucima, dok stremismo za njegovom blizinom, već onda kad izgubismo veru da takvo biće zaista, postoji. Najčistija ljubav, što bi moglo biti drugo ime, za ljudsku iskrenost, najuzvišenija je i najistinitija u odblesku svetlosti, u mahovima čežnje za drugim bićem.

Poneke ljubavi iz različitih epoha, izdvojene su, ovekovečene u literaturi, pohranjene u zajedničko dobro – pamćenje.

Razmišljajući o tom Nasleđu iz čovekovog života, u kome se većina, bar jednom obrela, šta mogu reći, osim da literatura – poezija, pruža retku privilegiju za opisane i opevane dogodovštine, velike i neponovljive.

Otkuda izvire, ta potreba?

Ljubav izrasta iz sopstvene tragičnosti i nesavršenosti, potvrđujući da smo živeli, pripadali posrnulom svetu, od Starog zaveta do danas, pa i pre, tog vremena. Većina primera, to govori. Tako iščezle i nevidljive ljubavi postaju silan autoritet. Čemu?

Pijući gorke sokove vremena i čekanja, Penelopa je dvadeset godina čekala Odiseja, muža i kralja domišljatog. Vi imate pravo da ne poverujete. Uostalom, i moji bližnji revnosniji behu u postu no u veri…

Jesi li ikada čuo, prijatelju, hiljadu slepih miševa dok kriče?

Jesi li se uplašio kričanja tog?

Čovek je lomljiva, trošna daska, naličje bogova u udruživanju, u mesnatom naponu i prestupništvu. Konjanik što jaše iluzije, žureći na pijanku, gde ga čeka prazan sud i nesreća.

Eto nas, napokon, na pravom mestu. Mi samo dozivamo, ono što smo stigli da srušimo za života. Gledajući taj vreli krug života video sam dokle seže moj kukavičluk… Ljubav traži blizinu.

(Reč na dodeli nagrade “Lenkin prsten”, Srbobran 2008)