“Unutrašnji Vavilon” je četvrta knjiga Radomira D. Mitrića (računamo li dvojezičnu – srpsko/englesku plaketu “Letnji kvartet”, u kojoj se nalazi i kratak ogled o Mediteranu). Iako mlad autor (1981) Mitrić je za književni rad nagrađivan više puta, i dobitnik je, između ostalih, Brankove nagrade, Nagrade “Miloš Crnjanski” i nagrade Međunarodnog festivala “Castello di Duino”. U knjizi pesama “Unutrašnji Vavilon” Mitrić nam se ukazuje ne samo kao pesnik-erudita, sklon obraćanju velikoj umetnosti i književnosti minulih vremena, nego i kao pesnik osetljiv za elementarne sile koje savremeni čovek još uvek može da prepozna u priodnom ambijentu. Pesme koje penosimo iz knjige “Unutrašnji Vavilon” ilustruju obe ove strane Mitrićeve poezije.

Dosezanje Sumatre

U mrkloj gasnemo noći, bezdomni,
beskrajno tužni i odviše grubi
od stihija rata, obrečeni suštastvu,
arkadijski sneni, inoplemeni,

sluteći kako preko polja,
angelousrdni dopiru glasi,
bezmerni, predati vetru iskonskom,
koji naše mijazmične duše, užitu

zaspale, pozivaju na uzgon, gore,
ka vrhovima sumatraističkih planina,
katarzičnom poslanju, što nas sabira

u Knjigu Postanja, kojeg zaslužujemo,
tek kada pronađemo smisao reči,
razdešenih u unutrašnjem nebu,

rastvorljivih u onome posle, uvek.

Nereide, šum mora

Horizont plav, utonuo u nebuđenje.
Mesečina bleska i voda što mreška,
mali žalovi, ko biseri u toj školjci
Azura, u nemir se pretvaraju i drhte.
More je nestrpljivo od čekanja i takvo
je da ga citra sa obližnje terase jedva
održava oivičenog u krljušt ostrva.
To se Molpa i Aglaofona sa protejskim
vetrom igraju. Muzika dok se uvlači
u tubule vazduha, popud drevnih mirisa.
Sve je zanemelo da čuje tu nadzemaljsku
muziku. I more je zašumolo od miline,
pred snom, jer mu uspavanku pevaše
Nereide, najnežnije kćeri mora.
Naposletku ultramarin tišine,
dok sam koračao obaljem zaborava,
jer ima stvari koje ne smeš da upamtiš.
Otada čekam da se taj trenutak ponovi,
budan iznutra, u istom plavetnilu.

(Radomir D. Mitrić, Unutrašnji Vavilon; Art Print; Banja Luka, 2008.)