Enes Halilović, LISTOVI NA VODI, Prosveta, 2007.

Prozni pisac priča priču i time konstruiše jedan svet koji i u najslabijim primerima ostaje svet. (Takve felerične doživljaje sveta imaju inače i brojni obični ljudi, pa nikom ništa!) Pesnik sa druge strane neprestano zamenjuje, preimenuje. Kakva je  Halilovićeva poezija? Mi nismo probuđeni svojom voljom nego voljom pesnika, ali “Preludijum” zapravo kaže da on – kao i  dojilja – zna zašto nas je probudio. Halilović dakle priča priče i zbog toga ćemo se  pozabaviti samo sadržajem a ne i formom. Kada bi nekome dali na čitanje knjigu “Kapilarne pojave” (Treći trg, Beograd, 2006) tako da ne vidi ime autora on bi sigurno rekao da je obe knjige napisao isti pisac.

Halilović istoriju iz “čitanke” zamenjuje “sitnom boranijom istorije” (Nova arheologija). Ima li na svetu bolji primer “boranije” nego što je balkanska? Mislim da nema. Na Balkanu zaista “naša su naselja na našim grobovima” (Hadžet), ali to nije ona zgusnuta istorija Grčke ili Rima, nego je doslovno istorija provincije i istorijska provincija – ali i istorija koja je dobrim delom usmena. Dakle dobrim delom je zaboravljena ili je “prerađena” u smislu u kojem to rade pesnici. Ono što je naposletku Vuk zapisao imalo je već oblik koji je oduševio i jednog Getea! Istorija je otud samo prolazila (O jednom putu u selu Hatkovu na poluostrvu Balkanu). Dakle: provincija, letnjikovci, putevi i groblja.

Mitski junaci, ljudi klasične Grčke i Rima, pa opet Orfej, Paris, Bliski Istok, poneki savremenik, ruševine, nalazišta, tragovi, otac, čukundeda Halil, Plutarh, Hanibal – sve to kao predanja, priče, arheološki ostaci, nalazi se rasuto širom Balkanskog poluostrva i Halilovićeve knjige.

Halilović šeta, razgovara i raspravlja sa mitskim i stvarnim, velikim i malim, učesnicima istorije, ne bi li sve to i sve njih doveo u poznate i nepoznate/neočekivane veze,  i pokazao tako da savremeni čovek nije samo apstraktni “građanin” nego je istorijsko biće, ako toga u prvi mah, i u svojoj svakodnevnici,  nije svestan. Veza je istorijski i faktički postojala. “Svi su ljudi od jedne zemlje / i od jednog čoveka” (Na vest da je u Bagdadu ukraden najstariji srp). Svaki čovek je imao pretke i tako sve do prvog čoveka – pa je manje bitno da li je Halilovićeva rekonstrukcija verodostojna. Ona je pesnička. Činjenica je da je do današnjih dana dospela čudna kombinacija predanja, bajki, imena, toponima, folklora, verovanja – i činjenica je da to nije nasleđe jednog naroda.

To se obično shvata tako da se kaže da je čovek nacionalno biće – ali ovde uverljivo vidimo da je nacija preuski pojam. Neverovatno je kako je poslednjih decenija prevagnuo koncept nacionalnih država upravo ovde na prostorima koji za to nisu sposobni. Zar je čudno stoga što sve novonastale balkanske državice nacionalnim manjinama obećavaju “maksimalnu autonomiju”. Manjini se mora dati maksimum! Naši jezici (”Vazda na jeziku svom jezik zborimo tuđ” – Pismo Plutarhu), naše znanje, naši mitovi i običaji, plod su čovečanstva, ili barem velikog dela čovečanstva; Evrope i Azije.

Zašto nas Enes budi? Šta nam još želi reći? Želi nam reći nešto i o Bošnjacima. Kao što je rečeno gore, svi problemi se time samo ponavljaju unutar manje grupe. Velike međunacionalne i istorijske teme utapaju se u međuljudske odnose.

Velike teme svode se na bračne i komšijske odnose i karakterne razlike ljudi. Ima li išta strašnije i razornije kada se o “istoriji” moramo raspraviti unutar porodice, unutar familije? Zamislite muža koji svojoj ženi i deci umesto “plate” donosi “objašnjenja” ko je gde i kada došao, ko je započeo, kako je tekla istorija, kako se to ili ovo zapravo desilo?

Oduvek se na ovim prostorima tražilo: Kaži jasno i glasno ko si i šta si! Nije li to za ove prostore zapravo vrhunac ironije?

Zamislite dva odgovorna muža – sretnu se i pojadaju o svetskoj i životnoj nepravdi. Svaki je na leđa natovario i svu nacionalnu baštinu, svu diku i svu brigu za sudbinu nacije. Kako da oni razumeju, ili kako da cene nekoga koji bi morao da natovari nekoliko takvih tovara – i koji je zbog toga morao zbaciti (ili su mu drugi oteli) sav teret da bi živeo i preživeo? Kako da razumeju nekoga koji se zbuni kada ga pitaju koje je nacije? Koji zna da ni jedan odgovor neće zadovoljiti ljude – valjda samo Boga!

Konačno Halilović nam govori nešto i o Pesniku i Poeziji.  Poezija se uvek kreće od društvenog angažmana do ništa – i nazad. Čudno je sve to oko poezije – i čudesno!

Zlatko Pangarić