Knjige čije žanrovsko određenje je teško odrediti, u naše vreme se pišu više nego ikada ranije. Takav je slučaj i sa knjigom “Mali naslovi: Bestidne besede” Zorana M. Mandića (Intelekta, Valjevo, drugo izdanje 2008). Ako kažemo da u toj knjizi dominira esejistički način govora, ipak nismo dovoljno rekli, jer, kako o ovoj knjizi kaže profesor Nikola Strajnić,

ovi eseji Zorana M. Mandića su bliski, ili bolje slični, ili možda najbolje rečeno isti ili identični sa njegovim pesmama i svojim unutrašnjim i spoljašnjim oblikom, slikom, što znači i bogati metaforama, ritmom, eufonijom, brižnim rasporedom reči i rečenica, koje često tako neodoljivo podsećaju na stihove ili u suštini jesu stihovi. Konačno, autor je poslednjih pet eseja grafički organizovao na taj način što ih je “ušorio” u stihove, a to se pokazuje tako prirodnim da, kada ih u tom obliku pročitamo, više i ne pomišljamo da je reč o esejima.

Knjiga “Mali naslovi” u svom drugom izdanju opremljena je kratkim tekstovima-preporukama koje potpisuju Jovica Aćin, Saša Radojčić, Vladimir Kopicl i Aca Vidić, prikazima prvog izdanja (Nikola Strajnić, Zoran Bognar, Dragoljub Stojadinović, Nada Petrović), autorovom besedom na dodeli nagrade “Stevan Pešić” 2004. (za prvo izdanje knjige), kao i beleškom “Drugi put među Malim naslovima”.