Knjiga “Ubica zečeva” Daneta Komljena (Brankova nagrada 2008) odlikuje se disciplinom u uobličavanju poetskog teksta, retkom kada je reč o prvim pesničkim knjigama. Iako vrlo mlad autor (rođen 1986), Komljen pažljivo gradi svoje stihove, bilo da oni treba da sublimišu realno životno iskustvo, ili da konstruišu horizonte mogućeg iskustva. Zahtev pesničkog stvaranja, da se ne podlegne izazovima papirnatog sa jedne i privatnog sa druge strane, Dane Komljen je uvideo već na samom početku književnog puta. U pesmama koje on piše ima sasvim dovoljno i brige za tekst i životne brige.

Ovaj kvalitet se mora naglasiti i zbog toga što se danas u pesničkim knjigama – i to ne samo onima čiji su autori mladi pesnici – vrlo često dešava da preteže jedan činilac, pa su te knjige ili isuviše ili nedovoljno tekst, a stvarno iskustvo je u njima ili neprevrelo ili sasvim prigušeno. Komljen ume da uspostavi ravnotežu i čini to tako vešto, da čitalac lako zaboravi da pred sobom ima delo autora koji čini tek svoje prve korake u svetu poezije.

Zapažanje o uspešno uspostavljenoj ravnoteži između diskurzivnog i životnog iskustva dobija na značaju kada imamo na umu da “Ubicu zečeva” čine četiri celine koje se međusobno razlikuju po sastavu i načinu na koji su uobličene. Prvu i poslednju celinu čine ciklusi pesama (pri čemu prvi ciklus poseduje jedinstvenu nit), druga celina je ostvarena tehnikom montaže i u njoj se prepliću raznovrsni tekstualni slojevi i tokovi, dok je treća – jedna duga poema, u kojoj se široki asocijativni zahvati odvijaju u kontinuumu žive muzičko-retoričke dinamike. Na prvi pogled, te četiri formalno tako različite celine deluju kao neka vrsta stilskih vežbi; one to možda i jesu, ali nisu samo to. Komljen ima i šta da kaže, on govori iz pozicije subjektivnosti koja, na početku novog milenijuma, umorna od istorija i ideologija, od nadanja i užasa, umorna i od sebe, ipak traži nešto, negde, ne znajući tačno šta, ali podozrevajući da tamo nikada neće stvarno biti. Završni ciklus zbirke “Na ivici kože” svedočanstvo je o tako savremenom iskustvu da je loše i pogrešno, da je svet nestao, da su ovo samo njegovi tragovi, možda bez značenja, čista čežnja za drugim, možda ljubav, shvaćena kao ono ništa koje ostaje.

U ovakvoj posthumanističkoj evidenciji tekstovi Daneta Komljena ostvaruju korespondenciju sa svojim – i našim – vremenom.

Dane Komljen, “Ubica zečeva”; Art Print; Banja Luka, 2008.