U prevodu Momčila Radića, a u izdanju Niškog kulturnog centra, nedavno se pojavila knjiga u kojoj se nalaze dve zbirke pesama savremenog grčkog pesnika Andonisa Fostjerisa – “Misao pripada žalosti” i “Kamenje dragocenog zaborava”. Fostjeris (1953) je danas jedan od najpoznatijih grčkih pesnika, dobitnik većeg broja nagrada (između ostalog i međunarodne Kavafijeve nagrade za celokupno delo 1993). Prevod je propraćen komentarima i opsežnim ogledom Momčila Radića “Ontološka poezija u crno-belim rečima”.

U ogledu čitamo i ovu ocenu:

…ono što je u njegovoj poeziji samo na prvi pogled jasno, upravo zbog mnogobrojnih zvučnih figura, amfisemija i paradoksa, može se s jedne strane videti kao razdragana igra, a s druge kao agonija koja prožima stihove i njihov smisao u okviru celine. Andonis Fostjeris je izabrao da postane potomak predsokratovaca, mislilac tačan u svom izrazu, koji preobražava na jedinstveni način osećanja u misli, i obrnuto, misli u osećanja, što je mnogo važnije za poeziju.

Andonis Fostjeris, Iz pesme izlaziš uvek živ

Mrtvac u pesmi
Ne zvuči strano. Naprotiv.
Lobanje udovi lepa tela
Razbacani
U rečima straha
U formalinu nostalgije
Neokrnjeni
Izvanredni leševi
Osećanja. I samoubice
Idealne naravno (imate na umu
Šta ovde znači idealan)
Koju god stranicu da podigneš.

Mrtvi dobrog udesa su oni
Za koje zaboravljamo
Koliko su nepostojeći u stvari postojali.

Kada se drugde
(Opet, zna se šta zovemo drugde)
Krv lije
Krv hladi
Krv zgrušava
(Stvarnost, vidite, ne ume
da piše lepe stihove)
A uspenja pobeđuju
U skokovima
U dubinu.

Nije rendgenski aparat olovka
(Jednostavne
metafore bole u takvim časovima)
Niti se hirurška narkoza vrši
Preko boli
U mašti
I reči.

Nemojmo se zavaravati.

Iz pesme izlaziš uvek živ.