KO NIJE GREŠAN…

Kamen koji misli
progovara padom
u vodu.
Ostaje da
plovi,
ne tone.
Koncentrični krugovi
talasa
čuvaju ga od iskušenja
samodopadnosti.

OVČAR

Na livadi pasu zvezde.
I da njih nije tišina bi
gorka na travci bila
ispisana.
Neoslepljen kamen
preti da zaboravi svoj
početak.
Iz zvuka u zvuk
pretvoreno stado dotiče
da bi se setio.
Na drugoj strani vetar
priča frulu.
Kamen kamuje.

PROMETEJ

Prikovani za stenu
vlastite taštine
proklinjemo vatru
koja raskrinkava
u ljubav prema ljudima
prerušeno samoljublje.
Uzalud dozivamo Had
neumeća.
Orao savesti
kljuje nam utrobu.

BLESAK NOSTALGIJE

Otrgla se na tren
tišini i zaboravu svakodnevice.
Doplovila mi krvotokom
iz daljine
zemlja moje čežnje.
Čujem je u prozračnoj magli.
Vidim
lipe šum
pev zrikavca
prsku oraha
A onda
sve opet je tišina,
kad sneg padne
po putevima,
krovovima
i po mojoj duši.

SLOVO IKONOPISCA

Ne možeš naslikati
nebo.
Plavetnilo nije bit
suština je
svetlost.
Ne možeš naslikati
magnet
već samo komad
čelika.
To što zovemo
noć,
ili stud
metalni
nemoći je čedo,
neodoljivo privlačni
beg od smisla.

DODIR

Odjekne izvan svih
čula i dovrši ga
bol.
Svo moje
življenje u njemu
prebiva.
Obdaruje me
vremenom i čežnjom.
Nastavi da se
događa i iza prstiju.
Zavidim mu na toj moći.
On me jedini od
noći odvaja i
prvi  samoću
razjeda.
Ima moć da bude
tuđ
a rađa me.

PISMO S ONE STRANE

Hvala što  me spasi
od suza za Tobom.
Ja možda ne bih
bio tako hrabar.
Al sad,
zagrljen sećanjem Tvojim,
ničeg se ne plašim.
Tek odsutnost
istinski me tvori.
S  Tobom sam više
no u doba
pod maskom bitija.
Čežnjom lakše
dozoveš no rečju.
Od sviju dotika
u vreme porinutih
dodir jedan
Odavde
moćnije damare pokreće.
Pitaš li
čemu bol,
sreću ništiš.
Ne žuri mi.
Nikad bliži
biti nećemo.
Tek me sada
konačno spoznaješ.

****

Pesma je
istarska obala
i reč
koja me traži.
Stena isklesana
bistrinom dna,
vetrom
u školjci
zaspalim.