2

Uspeo sam da odbranim sebe od ljudi i iskušenja
Ali nisam uspeo od sopstvene mržnje
Približavam se smrti na svaki način
Da bih shvatio bol
Moram da postanem sam bol
Da bih razumeo život
Moram da budem u njegovom srcu
Suština stvari je takva
Da sam moram da postanem suština
Moram da budem i oko koje gleda
I predmet što se posmatra
Ne želim da strah starost i neznanje
Izlome točkove
Na ovim kolima što se sporo kreću
Ne želim da uhvatim slamku spasa
Jer bih onda trebalo da verujem u slučajnost
Odvojen sam od sebe
Kao što je i zemlja odvojena od neba
Uzrok moje patnje je taj
Što sam poput dugo zatvorene ptice
Prestao da verujem u moć sopstvenih krila

17

Postoji svet satkan od snova
A postoji i svet u kome ih nema
Ja se opredeljujem za onaj prvi
Nekada su snovi poput torbe pune kamenja
Donose bolest i propadanje
Nekada su lepi i nude iluziju
Ali život nije iluzija
Život je gvožđe
I mi smo ti koji ga golim rukama
Moramo savijati
Mi smo ti koji moramo zaustavljati
Taj podivljali meh
Snovi prestaju onda kada nagaziš tvrdu zemlju
I kada tvoje žuljevite ruke
Počnu da govore sve o tebi
Postoji stena o koju se svi snovi razbijaju
Postoji neko koga ćemo nazvati
Kradljivcem snova
Ali ja ipak verujem da snovi pokreću telo
Da su bliski pticama šumu mora
I svemu što nema početak i kraj

21

Ti si poslednja odbrana moga grada
Mogu da se zakunem u tvoje poštenje
Neprijatelj navire kao stršljen
I stvara mi muku
Došao je čas kada moram da budem jak
Dani koji dolaze ne donose puno
Voleo bih da sam stena na kojoj ti sediš
Ili prozor kroz koji gledaš
Tvoje ruke od gline i tvoja usta od brašna
Čitav su moj svet
Ono što nam preostaje je časna smrt
Neću da govorim o gubitku
Jer ti i ja ne možemo biti poraženi
Oni koji se vole su kao oblak koji je danas ovde
Sutra tamo i celo nebo je njegova postojbina
Pustimo stvari da se dogode
To što su zaverenici svuda oko nas
I što zidine osvajaju njihova ljigava tela
Samo će uzdići mit o nama

30

Želim ti zbogom svete
Ostavljam ti ovo telo
Da se sa crvima boriš oko njega
Ako nisam uspeo da budem čovek
To je onda zbog tvojih zamki i smicalica
Zbog fabrika koje su pojele šume
Zbog proletera koji su u gradove
Sa zemljom dovukli i bes
Ostavljam te svete
Da se osvrćeš u sopstvenom gnevu
Dopuštam ti da ne prepoznaš moje telo
Ali ne dopuštam ti da mi uzmeš dušu
Moju dušu od bilja i korenja
Moju dušu staru kao i one planine
U kojima kuca neko još starije srce
Nemam ništa više da ti kažem svete
Odlazim jer su tvoji zakoni od mene to tražili
Malo toga ja mogu da zahtevam
Ali voleo bih da pustiš reke neka teku
Da ne sečeš brzopleto mačem sve čvorove
Da i ja tebi a i ti meni oprostimo
Sve naše zavisti i grehove

57

Ti sanjaš o sreći
Koja će upaliti na hiljade zvezda na nebu
Ja sanjam o noći
U kojoj ću zaboraviti svoje postojanje
Naša različitost nije prepreka
Našem prijateljstvu
Iz nje se rađa borba u kojoj misao udara na misao
Kao dva petla u areni
Iskreno nije mi potrebna pobeda
A isto tako ni zavist prijatelja
Ako ti govorim o dijalektici
To je zbog moje potrebe
Da prema vatri oblikujem suštinu
Ah ti ponovo govoriš o duši
Koja mora biti besmrtna
Uveravam te da u tome postoji delić istine
A u njemu delić prošlosti koja nije bezbedna
Svakako da je dobro
Što požuda pripada životinjama
I svakako da je dobro
Što su biljke svedoci ovog tihog prijateljstva

61

Konačno konačno si sita moja oholosti
Dao sam ti sve što imam
Svoj život svoj život koji nije bio jedan tren
Ali koji je upravo tako prošao
Da li si ti ptica
Da li imaš ime
Beznačajne stvari okupirale su moje srce
Nije mi strana ni zlovolja a kamoli mržnja
Želim da uvredim onoga
Koji je tu za tren bio pre mene
Povrediti čoveka znači pružiti mu nadu
O filosofijo uplakanog neba
Ja ti nisam potreban
Sa svakom potrebom izrastaju krinovi
Izrastaju krinovi koji su u stvari puščane cevi
Oholosti oholosti
Kao nemirno dete ulaziš mi pod kožu
I staraš se da budem grub namerno grub
Da moj svet i njegove izmaglice
Budu izmaglice ranjenog
Onog kome je život redom
Odneo radost trenutke i još mnogo toga
Konačno konačno si se umorila dušo moja
Onaj sa kim smo se borili
Mogao je biti prijatelj

63

Da bih ti slomio duh upotrebiću i reč i mač
Moj govor imaće oholost
I neće ličiti na jednu munju
Nego na mnoštvo
Dakle priznao sam ti da sam otpadnik
Moje bezbožništvo stabilno stoji
I o tome neću da govorim
Nudim ti predstavu iz koje ćeš slušati o nebu
O ruži što se otvara u ponoć
O nekim očima koje zamenjuju hiljadu busola
U nemirnoj noći
Znam da to nije ono što želiš da čuješ
Ali zar možeš da gledaš u oči onoga
Koji te danas voli
Da bi njegova mržnja
Već sutra marširala uzdignute glave
Na ostrvu koje ti sanjaš
Živi pleme koje ja sanjam
Na ostrvu koje ti sanjaš
Postoji vreme koje ja sanjam
Vreme iz mojih snova nije vreme koje nas spaja
Nije ni dete koje će jednu ruku pružiti meni
A jednu tebi
U mojim snovima ti se pojavljuješ
Kao kip okrnjenog lica
I otkinute ruke
Kao prah koji čeka neki vetar da ga razveje
Kao prah svih prahova
U tvojim snovima
Ja sam sva ona gladna i žedna usta
Koja čekaju svoj kraj
I još uvek iščekuju nekakvu milost
Na ostrvu koje ti sanjaš
Pleme koje ja sanjam je upravo pojelo ljubav
Koju smo oboje sanjali