Posle zapaženih knjiga proze i nagrada “Isidora Sekulić” (za roman “Sve o porodici Fuler”) i “Milutin Uskoković” (za pripovetku), Milovan Stanković se vraća poeziji. Njegova treća po redu knjiga pesama “O čemu sanja cveće” nudi pažljivo izgrađenu meditativnu celinu, u kojoj se propituju problemi identiteta i stvarnosti. Osnovni odnos na kojem Stanković gradi svoje pesme, jeste odnos erosa i tanatosa, ljubavi i smrti kao iskonskih sila.

Autor pogovora Draško Ređep, piše o Stankoviću i njegovoj poeziji i ovo:

Za njega već odavno, a možda od samog početka, život nije opklada, a najčešće nam se sve dešava u svetu koji nije naš. “Poredak malih stvari odlučuje o velikim”, a zaborav, za koji je davno rečeno da je naša jedina postojbina, postaje već i opšte mesto naših buđenja. Sasvim na razdaljini, svet je bio nalik na jedinstvenu sliku. No, vremena su korozivna, zagubljena i neposlušna, i sve se pretapa u ništavilo, u arhipelag raštrkanih ostrva. Samo su vetar i praznina iza nas.

Za Stankovića, život je tek derivat ljubavi, a osnovni erotički Ja-Ti odnos razvija se tako da ne samo što se Ti prepoznaje kao jedno Ja sa ravnopravnom vrednošću, nego se i samo Ja uvišestručuje i postaje spremno da se i samo prema sebi odredi kao jedno Ti.

O čemu sanja cveće, fragment 4

Moja duša je peteljka
Koja spaja nebo i zemlju
Moje telo je kap
Koja mora da ispari
Siguran sam da poznajem
Ove predele
Poznajem tamu
Bol
Poznajem svoje telo
U ljudima
I njihovim namerama
Prepoznajem sebe
Mnoštvo je uvek protiv mene
Ali zato je ruka neba
Na mom ramenu
Moje srce je ostrvo
Koje ne može da se potopi
Moje misli su plamen
Koji progoni mrak
Šta me vezuje za ovaj svet
Čekam da sve prođe i stane
Čekam da postanem glas
Koji je sve stvorio
Sigurniji sam tamo
Gde se ne vidimo
Nego ovde
Gde krckaju kosti i zavist
Moje srce je hram
Gde nekada boravi svetlost
Moje telo je ljuštura
Koju moram da napustim

(Pesme Milovana Stankovića na Metafori: Sedam pesama.)