Vojislav Karanović, Raširena krila
30. jun 2008. | Kategorija: XXI vek
Nadnoseći se ovih dana ponovo nad stihove Đure Jakšića u svesti mi se više puta javio detalj iz jedne priče Hansa Kristijana Andersena. U toj priči, govoreći o predelima ove naše planete, pisac za visoke stenovite planine kaže da su to sklopljena zemljina krila. Ovom lepom, pesničkom slikom, pisac bajki sugeriše nam i sledeće: zemlja nema snage da zamahne krilima, da poleti, da se ustremi u vis.
Zašto sam se čitajući Jakšićeve pesme prisetio baš ove slike?
Verovatno zbog toga što se u čitavom nizu stihova iskazuje želja, tačnije čežnja da se iz pozicije zemne okovanosti i sputanosti digne u vis, i što se u njima oseća prisustvo bolnog saznanja da je to nemoguće ostvariti. Jedna od lepših Đurinih pesama, Orao, opisuje ovu dvostruku poziciju. Ptica koja se diže u visinu, i leti, oseća da ipak ne može dosegnuti vrhunac, onu najvišu tačku leta, kao što oseća i to da je zemlja sila koja će je na kraju privući sebi.
”Nebo mu s’ čini da pasti mora,
a pusta zemlja sam jedan bol.”
A slike iz Andersenove bajke setio sam se možda i zato što se u Jakšićevim pesmama često pominju kamen, stena, planine. Čuven je, uostalom, njegov stih iz pesme koja se upravo tako zove:
”Ja sam stena,”
Stih je još čuveniji sa delom koji zadobija negde na sredini pesme:
”Ja sam stena…al’ krvava.”
Čvrstina, stamenost, postojanost - možda jesu kvaliteti, ali oni ne prianjaju, bar ne za duže, uz oblike koji su živi. Mada se žudi, i želi sigurnost i čvrstina, istovremeno se oseća da je život takav da nužno u sebi sadrži bol, patnju, uvrede, poniženja i razočarenja. Sve je to u sebi osetio pesnik pesme Ja sam stena, kao što su osetili i mnogi drugi ljudi. Jakšić je tom osećanju dao oduška u svojim pesmama. U stvaranju poezije on je polazio upravo od tih osećanja. Stene i planine trepere, one poput čoveka drhte; osećaju nesigurnost na zemlji, a ne mogu da polete u visinu. Tu negde možda je i najveći doprinos Jakšića našoj romantičarskoj lirici. Njegov direktan, bez zazora, nesputan govor. I to ne samo govor o svojim osećanjima, nego i govor iz tih osećanja. To danas može da bude podsticajno podjednako i čitaocima i pesnicima.
Drugi veliki kvalitet Jakšićeve poezije, izrazito živo osećanje za sliku, nesumnjivo je u vezi sa njegovim slikarskim talentom. Orao, iz istoimene pesme, ne nalazeći mira u svom letu, ”Strelovit posle na zemlju roni / I krvlju kaplje zemaljski mrak.”
Dobro je znano Jakšićevo poređenje sunca sa umirućim vitezom kome krv iz rane boji toke na grudima, i meseca sa tim istim vitezom koji se nakon smrti vazneo na nebo. I naravno, osim čisto pesničke lepote ove slike, ne možemo prevideti poseban, slikarski kvalitet u njoj.
Poezija računa na sugestivnost pesničkih slika, ona svoja značenja spliće oko i između njih. Ali ona uvek izražava viziju sveta i života samog pesnika. Zato, pored pomenutih pesama, treba izdvojiti pesme kao što su Noć u Gornjaku i Ponoć. U njima je Jakšić oslušnuo postojanje sa one strane koja nije vidljiva, i onome što je čuo dao oblik upečatljivih stihova. Ponoć, kao simbol i kao središte oko kojeg se spliću stihovi koji nude slutnju jednog nestvarnog, tačnije nadstvarnog sveta. Pesnički oblik dat ovoj slutnji predstavlja najautentičniji trenutak poezije Đure Jakšića.
Pesnička avantura jeste avantura koja pesnika na trenutke ostavlja bez daha. Ali on stalno mora da pokušava umrtvljenim, teškim i tromim rečima da raširi krila. Mora da sanja nesputan i lak let tih reči, kao što mora u tim istim rečima da oseća senku zemaljske težine.
Andersen je, dovršavajući svoju sliku zemlje, rekao da će ona na kraju raširiti svoja velika krila, poleteti Bogu i rasprsnuti se kao mehur u njegovom blesku.
Jakšić je u pesmi Ponoć izrazio slutnju da će zvezde tada, u tom času, početi da plaču, a nebo će tugovati, zbog osećanja da se poslednji put rukuje sa zemljom.
Ali sve to nije tačka gde poezija prestaje. To je trenutak istinskog rađanja vizije. U toj slutnji poezija zapravo tek započinje svoj let.
(Beseda na svečanosti uručenja nagrade “Đura Jakšić” 2008.)
zasto je ovo XXI vek
Dobro pitanje. Što se naziva rubrike tiče, zamisao je da se jednom mesečno u njoj pojavljuju pesnici za koje se može očekivati da će značiti nešto u 21. veku, tekstovima koji nisu stihovi.
Zasto ovo NIJE XXI vek???
Nemojte pomisliti da imam nešto protiv Karanovića ili njegove poezije. Samo mi se čini da je priča o pesnikovom ‘širenju krila’ i letu u visine, nasuprot ‘zemaljskoj težini’ jedna stara priča. Zato sam pomislio da bi bilo bolje da se ova rubrika zove XIX vek. Ali Saša je objasnio koji su njegovi (vaši?) razlozi da se ova rubrika nazove XXI vek, i to je potpuno u redu.
Хоћу са вама да поделим нека своја размишљања. Окружен сам неким бедним утварама, а не људима. Муче ме, као што могу да муче само бесмислена привиђења, лоши снови, остаци бунила, рите кошмара – и све оно, што код нас називају животом. У теорији – хтео бих да се пробудим. Али не могу да се пробудим без помоћи са стране, а те се помоћи бојим до лудила, а и душа ми се улењила, навикла на своје тесне пелене. Од свих утвара, које ме окружују, ви сте,…………, чини ми се, најјаднији, а с друге стране, - по вашем логичном положају у нашој измишљеној свакодневици,- ви сте нека врста саветника, заступника…
Pisao je T.S.Eliot nesto na temu prozimanja svih vremena…
Mislim da je priča o prožimanju svih vremena ovde samo pokušaj da se opravda jedan anahronizam. Ali ova poslednja reč je verovatno preteška.
Mislim da je ‘prožimanje svih vremena’ u stvari samo jedan od načina da se ta stvar posmatra. Ovde je u osnovi pitanje: šta je (u nečemu) bitno? (Recimo u jednom nizu ‘vremena’ i svakom ‘pojedinačnom’ ‘vremenu’ u njemu). A šta je u nečemu bitno, odlučujuće zavisi od pozicije iz koje se to nešto posmatra, tako da to pitanje dopušta više odgovora. Svakako da možete posmatrati jedan niz ‘vremena’ kao nešto što je u suštini isto, i gde su sve promene akcidentalne prirode (kao kod odnosa supstancija-akcidencija, kod starih filozofa). Ali možete to da posmatrate i drugačije, kao nešto što je u suštini različito (mada je ovde ovaj pojam ‘suština’ nešto drugačiji nego gore). Po ovom drugom bi poezija jednog vremena bila ona poezija koja proističe iz tog vremena, koja je iznikla iz onog Karakterističnog (Autentičnog) koje je odlika tog vremena, i koja nosi to u sebi kao svoju bit. A po onom prvom poezija jednog vremena je ona poezija koja nosi u sebi suštinu koja je ista u svim vremenima (nepromenljiva suština poezije) i gde su promene samo spoljašnje. Ja o ovom problemu poezije i vremena volim da razmišljam na onaj način koji sam gore označio kao drugi. U svakom slučaju ova rubrika, kao što je objašnjeno, nema ambiciju da donese poeziju XXI veka kao poeziju-svog-vremena (onako kako ja to shvatam), već želi da predstavi pesnike koji će nešto značiti u XXI veku.
Pitanje šta je to Autentično XXI veka je složeno pitanje, i ja naravno nemam na njega konačan odgovor. U svakom slučaju Autentično bi moglo da bude nešto što nije postojalo ranije, a sada se javilo. Po mom mišljenu Karanovićeva poezija i njegova poetika ne spadaju u tu kategoriju.
Uroš Kotlajić
Urose,
veoma zanimljiv odgovr. Sad, moram da pitam, ukoliko kazes “šta je (u nečemu) bitno? (Recimo u jednom nizu ‘vremena’ i svakom ‘pojedinačnom’ ‘vremenu’ u njemu)”, dakle, pesnika posmatras kao deo “niza”, kao pojavu “u toku”, “unutar ” kategorije, koju bi neki filozofi nazvali “trajanje”, kako se u tom procesu moze nesto izbaciti? Ne utice li tada sve na sve, i nije li sve deo jednog velikog “niza”, “lanca”, “trajanja”? Da li je bitno u tom smislu ko je “veliki”, ako je njegova uloga ispunjena tj. ako je potakao nastavak niza? Da li se u tom smislu moze govoriti uopste o “novom”? Novo bi tada moralo predstavljati isecak, koji bivstvuje za sebe, ne trpeci nikakav spoljasnji uticaj, skoro kao monada, ipak, cak su i one bile propustljive, dakle, trpele uticaj. A ovde ipak imamo niz…a ne bih se slozila da je on sastavljen od niza tacaka, koje se medjusobno ne dodiruju, mada ima i takvih gledista.
I jos, moze li se u nizu, “trajanju” imati ikakav konacan odgovor?
I, sta je karakteristicno za XXI vek? Mozemo li to da ocenimo vec sada?
Kad prestaje 20. vek? Kad započinje 21. vek? Mislim - kad se pesnički završava prethodni, a kada pesnički počinje novi? Voleo bih da o tome čujem različita mišljenja. Odavno mislim da je poslednja značajna knjiga pesama (srpskog) 20. veka bilo Lalićevo “Pismo”. I da potom počinje jedno međurazdoblje, koje još uvek traje.
Mnogi činioci u tome igraju neku ulogu, poetski i vanpoetski, od ovih drugih je sigurno najvažniji prekomponovanje geopolitičkog prostora. Ali od prvih - ili, Uroševim rečima: Šta je to Autentično 21. veka?
Marina,
da li je niz o kojem govorimo (ili niz uopše) niz nezavisnih tačaka? Mislim da to sve zavisi od toga kako se odlučimo da ga posmatramo. Čini mi se da u književnosti postoji jaka tendencija ka takvom utačkavanju protoka. Pesma se najčešće tumači kao pesma tog i tog pesnika, koji je opet pesnik tog i tog vremena. Na taj način se mnoštvo svodi na jedno. Recimo na mnoštvo pesama se gleda kao na pesme jednog pesnika, gde se one ne posmatraju kao neka bića za sebe, već kao nešto što je čak i u svojoj strukturi, u sebi, direktno zavisno od onog jednog-pesnikovog duha, recimo. Toga nema samo u književnosti, to je jedna opšta ljudska težnja. Ja sam za jedan drugačiji pogled na te stvari. Ali kako se osloboditi tog unutrašnjeg pritiska da se u svemu traži nešto stalno, nepromenljivo? Kako misliti mnoštvo kao mnoštvo, bez jednog? Kako misliti kretanje kao kretanje, bez zaustavljanja? Da li je to uopšte moguće. Ili bar, kako na drugačiji način objediniti mnoštvo, ili zaustaviti kretanje?
Ne znam kako shvatiti novo, ako ono nije nova tačka. Možda je prelaženje-pogledom-preko način da napustimo utačkavanje protoka. To bi bilo kao jedno dodirivanje Površine, upijanje Površine, ne ništa više o toga. To je takođe zanimljivo. Dubina naspram Površine. Stara tema. Ali to prelaženje-pogledom-preko Površine nije nikakvo udaljavanje od bića, u onom starom smislu u kom je biće u dubini pa ako ste ne površini vi ste daleko od njega. Već je prelaženje-pogledom-preko Površine način da se mnoštvo direktno obuhvati i da se direkno dodrine njegovo biće.
‘Veliki’ su oni koji se najlakše mogu utačkiti.
‘I, sta je karakteristicno za XXI vek? Mozemo li to da ocenimo vec sada?’
To za sada možemo verovatno samo da opipavamo. Ali ima li ičeg uzbudljivijeg od opipavanja skrivenog?
Urose,
zaista sjajna pitanja si otvorio. Ipak, mislim da su neka od njih, u najmanju ruku, neodgonetnuta i neodgonetljiva, ili kako bi Kant rekao - pitanja uma, na koja nema odgovora iz iskustvene spoznaje, vec se samo veruje da jeste ili nije tako. Prvenstveno mislim na temu mnostva i jednog i kretanja i mirovanja. Nemam odgovor, ali volim da iskoristim frazu iz jednog starog teksta “Istovremeno i pokret i mirovanje.” Dakle, svakako mnostvo, dakle, svakako mnogolikost svetova, ako ne boga, sa mogucnoscu da je to isijavanje jednog, pra, arhe…U tom smislu, ako se vratimo nizu, rekla bih tok, trajanje, a ako se zamisli kao utackanost, onda ispod postoji nit koja spaja, duz. U tom smislu, XXI vek je cista uslovnost, jer je dovoljno da racunamo trajanje, tok od npr. biblijskog postanja sveta ili dolaska Muhameda iz Meke u Medinu…pada mi na pamet da je individualizacija umetnika cisto istorijska kategorija, koja je relativno nova stvar(od Grcke, recimo, vec jasnije i uocljivije u Rimu…)…
Dakle, trajanje, nepodeljeno, neutackano, u kome vrednost ima estetska cistota stvorenog.
Ne pesnik kao odraz savremenog.Jer to je utackavanje.
Drugi deo: prelazenje-pogledom-preko tj. Povrsina vs. Dubina.
To je dodirivanje samo spoljasnje maske, veliki obuhvat, ali jedan.
Posle prelazenja-pogledom-preko mora doci uranjanje-telom-u
Opipavamo li?
Konfuzno…
Pra ili arhe je zamka, jer ona vodi u dubinu. A sve što je u dubini zahteva zaustavljanje i uranjanje. Tu je sve jedno da li se uranja ili se, kao kod Karanovića, uzleće. Radi se o onom što je s one strane, o onom što je skriveno kao tajna. Neke stvari su skrivene na taj način što su tek izvan pogleda, to jest još nisu viđene. Ali ono što je skriveno kao tajna, skriveno je po samom načinu svog postojanja. Ono se ne može nikada u potpunosti otkriti. Približiti se takvom skrivenom, čini mi se da je težnja Vojislava Karanovića. Ali ja o tome hoću da razmišljam drugačije.
Uranjanje-telom-u mogu shvatiti samo kao dalje direktno zahvatanje. Nešto što je suprotno od uranjanja-razumom-u ili uranjanja-dušom-u (rečeno na malo stariji način), jer to je uranjanje u dubinu u kojoj se negde krije prisustvo Tajne. Uranjanje-telom-u shvatam kao stvar čulnosti, što se grubo rečeno može nazvati i stvar površine. Ali kada telo uranja zadovoljstvo je neizmerno. I to je taj odlučujući obrt. Površina koja je (pre)puna. Vrlo sam zadovoljan.
Ovo je sve ocaravajuce! Ocaran sam! I moram da se ukljucim. Ne znam da li ovde treba da se prepucavam na filozofskim osnovama koje idu od prapocetka ili je ipak rec o nekim estetickim gledistima. Ako su esteticka gledista ono sto je bitno, je da pesnik i stvaraoc uvek, i mislim uvek, stoji iskljucivo naspram KOSMOSA, ne naspram ikakvog vemena, ni u kakvom razdoblju ili kao deo neke struje. Tj. da krajnja instanca njegovog stvaralastva jedino i krajnje nije ni vreme, niti publika, vec vecnost i kosmos. Samo tako on moze da gleda u nistavilo bez straha, samo tako moze da govori o uzvisenim i o niskim stavrima, a na ne bude ni papetican niti vulgaran. On je odgovoran jedino pred vecnoscu. Konema to u sebi on je diletant koji vecito se bavi malim i profanim temama koje su vezane za prolazni momenat njegovog ionako kratkog zivota. Kad njega ne bude, a mozda jos i za njegovog zivota, za njegova dela se vise nece znanti. Ako se ne moze govoriti o uzvisenim stvarima koje su neprolazne, na uzvisen nacin, bolje je cutati.
… ako se ne moze pisati uzbudljiva poezija, onda je najbolje ne pisati poeziju… to je tako jednostavno…prestati da se odazivas nepodnosljivom podbadanju… pogledati u sebe i priznati da nemas sta da kazes osim da ponovis jos jedan isti stih jednu istu pesmu jednu istu knjigu… ne pokleknuti pred ”vrlinom” poetickog kontinuiteta koji nije nista drugo nego alibi za osvezavanje sopstvene sujete…
Nova verzja ovog sajta je dopustila komentare i time poprimila mane koje imaju i ostale internet-prezentacije knjizevnosti - demokraticnost. Time je zanemarena jedna od velikih prednosti knjige - da nastupa autoritativno i ne trazi odgovor, ili da se podsetimo Karanoviceve pesme u kojoj pesnik pise pisma na nepoznatu adresu. Sada mu se sa te adrese ogovara.
Osim toga, tekstovi ovoga tipa nisu filozofski i ne treba o njima raspravljati sa stanovista da li je to tacno ili dobro. To su autopoeticke izjave, pesnikovo vjeruju koje ne treba da se saglasi sa tudjim vidjenjima.
Tacno, postali su demokraticni, ali posto se sam gospodin Karanovic odlucio da se izlozi takvom sajtu i takvoj javnosti, sada trpi posledice (sto je mozda i zeleo).
Tacno je i da je tekst pesnikovo vjeruju, koje ne mora da se saglasi sa tudjim vidjenjima, ali ukoliko pesnicki tekst makar u svojoj najdubljoj osnovi nema filozofsku potku, onda je banalan. Ukoliko je ima, sledi gore pomenuto.
Urose, tacno je da neke stvari ostaju tajna, ali zar nije pesnik taj koji najvise cezne za neodgonetnutim? Zar nije u tome sprega?
Zasto se bojis uranjanja-u-dubinu i cak i zaustavljanja? Dokle god se bilo cega bojis imaces granice.
I da, moze biti i culnost, ali nisam mislila na to…
Da, pesnik odgovara samo kosmosu, i to je jedini estetski i svaki drugi kriterijum.
Izvinite ali nisam u stanju da dalje nastavim raspravu, iz teških razloga privatne prirode.
Mislim da je po sredi samo banalizovanje pesnika.
Pesnik kao…hm, interpretator Kosmosa? Haos. Gori od onog pre-praistorijskog.
Mislim na ovu raspravu koja se kretala od teske filozofije, esteticarske vomitacije
preko retorskih pitanja i neodgonetljivih enigmi (kao npr. sta odlikuje 21. vek?)
pa do nekih ”bol širi krila, ti si divan bila”
Ali hajde nek bude i to demokratija. Samo da ne predje u onu Aristotelovu…
pardon, tajp eror, ”ti si divna bila”. (Disov stih)
mada je mozda ovo mesanje rodova i indikativno, kao neki paradoks koji
je pandan svim paradoksima na sajtu
umalo da zaboravim, zakljucak:
zasto se pesnistvo ne bi malo posmatralo kao jezicka vestina, vrhunska ili sa tendencijom
Govorim generalno..ne samo za ovaj sajt
ka vrhunskoj, semanticki spektar, nijanse u znacenju (mnogi ce to nazvati i emocijom),
a ne kao prorocki zanos, sirenje ka nebesima (nekakvim, ne znam kakvim..) ili tonjenjem
ka ponoru, da ne kazem Adu, kao traganje za nekim Smislom (koji je naravno Sartr patentirao u svojim Mucninama), i slicno?
Pesnik dodje kao neki svestenik viseg reda
i ovog pesnika i ovu diskusiju.
Ako nemate ništa protiv, mogli bismo da zaključimo ovu diskusiju. Nije nezanimljiva, ali postaje preširoka.
Posto smo se smrzli od ove iznijansirane vrhunske jezicke vestine, koja je sama sebi dovoljna (skoro causa sui) poslusacemo mudrog SR i zacutati.
nisam mudar, samo predlazem; ili molim, ako tako hocete
Samo nek je zanimljivo
Marina, Vi se ne slazete sa ovim mojim stavovima?
Zasto? Koja je Vasa preformulacija?
Mislim da u tim -pomalo ironijski toniranim- vrhunskim jezickim nijansama (volite Sokrata? :)) i ironiju i Fihtea i sve sto je nemacko?:)) ima i neke istine. Nije to samodovoljno, naravno,
ali jeste jedna od mogucnosti. Rekla bih - pravih.
A taman smo se razmahali…
da
Dobro, smatram da je `trućanja`, da prostite, dovoljno i suviše u svim zvaničnim književnim kritikama i kvazipriručnicima koji pretenduju da `kosmos`, `zanos` `ontologiju`, `transedenciju, `semantiku`, … i sve ostale termine upotrebe tumačeći poeziju bilo koje vrste, a sve u cilju zaprepašćivanja onog mučenika koji je samo želeo da pročita malo poezije i eventualno uporedi svoje utiske sa još nekim. S tim u vezi, mislim da nije dobro širiti dotičnu praksu i na `obične` razgovore o književnosti i umetnosti uopšte, već bi se za promenu moglo čitati malo u samoći i prosto uživati u delu kao takvom, ako je to u uslovima koje su postavile izvitoperena estetika i nauka o književnosti uopšte moguće. Izvinjavam se i hvala.
Potpuno ste u pravu, Lola1, ostavimo diskurzivan pristup za druge i drugacije prilike i mesta. S pametnim ljudima je lepo porazgovarati