Knjiga izabranih pesama Vladimira Kopicla, ovogodišnjeg dobitnika Disove nagrade za ukupan doprinos srpskom pesništvu, uzorno sažima stvaralačku avanturu započetu pre tridesetak godina, poezijom pisanom u neoavangardističkom ključu. Kopiclova poezija želi da obuhvati svu složenost iskustva savremene subjektivnosti, ali pogledom koji tom iskustvu neće nametati okvir prividne celovitosti, doslednosti i dovršenosti – nego će biti kao samo iskustvo, nedovršen, nestalan i rasut.

Kopicl taj osnovni zadatak svoje poetike realizuje, u najnovijim pesmama, na veoma zanimljiv način. Pesnikovo omiljeno sredstvo su ironijski podešeni citati. Većinu ovih pesama Kopicl započinje izričitim citatom nekog činioca diskurzivnog iskustva koji učestvuje u izgradnji tradicijske pozadine koju pesnik deli sa svojim čitaocem, da bi kasnije pesmu razvijao na asocijativnim nitima koje kreću od tog citata. Pri tome, značenja do kojih možemo da dopremo prateći te niti, ne moraju biti u neposrednoj vezi sa inicijalnim smislom citata. I to skretanje, lutanje i premeštanje ilustruju složenu situaciju savremene proizvodnje smisla.

Pesnik ravnopravno poseže za citatima poreklom iz uzornih tekstova nacionalne književne tradicije, ali i za tekstovima iz specifične narodnjačke medijske supkulture. Razlika koju na taj način Kopicl na prvi pogled uspostavlja jeste razlika između oblika visoke i niže kulture; ali tu razliku on takoreći u istom trenutku relativizuje. Time što ih smešta u srodan kontekst, time što na njih primenjuje srodna sredstva pesničkog postupka i postiže srodne efekte, on sadržaje pesničke tradicije i sadržaje supkulture folka približava, ne na poslednjem mestu i u vrednosnom smislu. U njima vidimo samo neke od mnogih ravnopravnih elemenata iz kojih se konstituiše onaj prosečni i najčešći pogled na svet naših savremenika. I teško bi bilo da odgovorimo na pitanje, da li na forme govora javnosti, i posebno na sadržaje tih govora, veći uticaj imaju elementi poreklom iz supkulturnog „mulja“, ili ostvarenje „visoke“ umetnosti. Čak i da ne postiže nikakve druge efekte sem ovog približavanja i ujednačavanja činilaca aktuelne pozadine naše diskurzivne delatnosti, ovaj Kopiclov postupak bi zasluživao pažnju čitalaca još uvek zainteresovanih za poeziju.

Pogrešio bi svako ko u pesmama Vladimira Kopicla bude sklon da vidi samo razobručenu jezičku igru, diskurzivni ludizam. Te pesme su i svedočanstvo o našim danima, i možda nijedan drugi naš pesnik nije danas u stanju da se toliko približi načinima govora savremenosti, da ih prisvoji i preobrazi ponovo u nešto bitno.

Vladimir Kopicl, Sovin izbor; GB “Vladislav Petković DIS”; Čačak, 2008.