LOM

Čaše lomim. Ruke mi krvave
baš kao duša device kad opnom dodirne tamu
uz ciku, tihu, providnu, a opet ne kao kristal
sapet u praznu oblinu koja se napitkom puni
dok može da ga primi, do samog ruba, kraja.
Takav bol telo ne tišti, ono je kao čaša
u koju ulazi sve, čak i sa malim zamahom,
prostim a uvežbanim, skoro da nije pokret,
a nema uvek ni krvi jer ruke nisu same,
jer znaju gde je glava koja o svemu odlučuje.
A kad se nešto odluči, tad niko nije devica,
jer to se i ne postaje, nije to neko zvanje,
pa makar bilo i dugo, i sa naporom čuvano,
ovako ili onako, iznutra ili spolja.

Ako skršim još jednu mogao bi da pukne
skoro sav javni servis, čitavo uslužno stanje,
što niko ne bi želeo: ne S, pa moža ni CG.
Tako sad, umesto čaše, lomim tek prazno srce,
a krv je tek pusta senka one minule radnje
gde nekad neka devica sedela je i pevala
dok nije došao servis pa je razdevičio.
Sad ne peva već priča, sav njen život je tok šou.
Ona ponavlja temu sve dok je neko ne razbije,
dok se čaša ne napuni pa uz ciku i polomi.
Ja samo dižem ruku, nek lomi onaj ko hoće,
a telo neka uzme koliko može da zahvati.
U ovoj tankoj opni negde je bila duša.
Tamo je ona i sada, bar dok nas neko sluša.

ODLOŽENO: TE DEUM

Ispod ovoga kamena, odsutan, leži Stvoritelj,
bled, ravan, tanak, dokučuv ko nedoučen Bog
sav ustremljen ka svemu ko otvorena sveska,
ona koja se nudi da je i pustoš pročita.
Pusti ga, nemoj dirati što ne treba da dirneš
jer ne treba da gledaš ono što vidiš da znaš.
Stvoritelj, to je odsutnost, nije stvor ili stvar
kroz koju vreme propada dok ne dotakne dno.
Gramatika ne prolazi, barem nikad kod nas.
Taj nagib, to nije pad, ali ne vodi nagore.
To nije neki put, čak ni vidljiva staza
na kojoj stoji kamen kao ničiji stan.
Niko ne leži odložen i niko neće doći,
ali taj što ne dolazi zauvek nije sam.

DODATAK DOLAPU

Ja znam jedan dolap. Crn, glomazan, truo,
sav zarastao u epitet od samog svog početka,
umalo antologijski sav zapao u treš.
Od toga i uspomene teško da će ga oprati,
pa čak i tužno Ja što stalno vuče vodu
kao sićušan konj kad misli šta znači ta reč
bešumna kao laptop i drugo trpno stanje, nejasno,
koje odiše večnošću a ipak prolazi.
Jer tek što dođe – nema ga, jer konjče mora u krug,
da bude zagonetka koja se otkriva
i u studene noći kad sipljiv Mesec sja,
a ipak s nekom zadrškom u kojoj čuči beda,
žalosno pozlaćen san, sudbina zime u julu.

Teško da toga ima i kad je neminovno,
kao duša u braći kad nevoljno oživi
kao oličen bezizlaz koji ih razdvaja,
mada seže do onog što i za njih je opšte.
Koje opšte? Zar dolap, laptopu nepoznat?
Ili tek pusto Ja što poziva se na život
kao na nekakav simbol što bi da postane red
tako da uz epitet upiše opisan predmet
beslovesan ko telo a telom dopisan?
To pitanje se vrti, ali nas neće satrti,
ni baciti u suze do malaksavanja.
Ceo svet jeste sprava, i škripava i troma,
ali, bar dok se kreće, i to je uteha.

OVDE

Ostaću ovde. Sunce tuđeg neba
i tamo je, daleko, nekom već dodijalo,
onako, dok se kreće sa kraja na kraj neba,
mada je i to opsena, naučno dokazano.
A da li greje ili ne greje? I to je samo pitanje,
ali ne ono pitanje koje nas hlebom hrani,
a odgovor bi možda mogao biti i dvojak
pa ga i neće biti, makar da malko mami.
A zašto da ipak ostanem, šta meni znači to ovde?
To je već skoro pitanje što ima nekog smisla.
Ako ovde odgovorim, to možda ne važi tamo,
a ako tamo važi onda je svaka stvar ista.
Zato ću ostati ovde, da nigde ništa ne pokvarim,
podjednako u pitanju kao i odgovoru.
Stojim na svojoj zemlji i to je dosta po sebi.
Dosta za život zemaljski, sav nastao u moru.

BOGARTOV DLAN

On stoji između dva plamena
i lice mu se dimi: požudno,
s hladnom strašću, on guta
aromu kamile. Izbliza,
tu su dve sante leda, viski,
preparirane hijene. Ako se svet opet obrne,
svetlost će preliti čašu i slika
postaće oštra. Izbliza,
kameni blokovi, glatke mramorne nimfe.
Spolja dopiru zvuci, duga molitva
vukova. Ispred njega je oblik
žene koja ga gleda. Soba je prazna,
bez vrata i bez ikakvih zidova: dve
katedrale u plamenu iza njegovih
leđa. Ona zatvori oči i ponoć
ispuni sobu. Ona otvori oči
i prizor zaledi seta.

Sa ove strane ekrana sve je potpuno isto:
kiša će pokriti grad i grad će sanjati
kišu. Bačena odeća guši reski zvon
telefona i telo koje smo imali
već je u posedu vode. Iz kade šalje reči
koje ne traže odgovor, kao ni teška lepota
pred udarima pare. U nekoj drugoj prilici
to bi bio naš svet – sjaj grudi, pregib ruke,
sličnost ruže i usne – ali vidljivo nestaje
u pramenovima vlage. Tri kralja i tri
kraljice dovoljni su za ljubav: za šta
je ljubav dovoljna ne svedoči ni sama.

Pitanje koje se budi uspava sedam planeta:
Samo je Sunce večno, nad zgradom Komiteta.

MOLITVA NAŠEM NAMEŠTAJU

Bože, kada sam bio mlad
zamišljao sam te kao Džimi Hendriksa,
kao beskrajnu plavet iz koje veje hašiš,
a sada mi, rasplinut na TV ekranu, deluješ kao Berluskoni.
Istina – nešto svežiji.

I šta ćeš tu uopšte?
Himne noći su otpisane, malo ko
pominje zvezde, a otuđenjem se smatra
i dizanje iz prašine. Nema mira
od dana, od prvog i drugog kanala.
A tamo reka teče kao iz loše slavine
i nema više vraga dovoljno smelog da kaže:
»Laku noć«, »Ćao, momci«, čak ni »Ostajte s bogom«.
Kamoli »Ostajte ovde«, jer to se podrazumeva.

Kada sam bio mlad Ćićolina je rekla:
»Plodite se i množite se«, ali je cela stvar
zapela, možda zbog krivog citata.
Ali je bilo dobro. Tako strašno i jako.
Sad sam blizak sa nameštajem, on
mi priča o svemu. A ti si obična
smetnja. Tebi tu nije mesto.

Zato, molim, bez trikova.
Taj spot nećemo gledati.