Istaknuti grčki pesnik Naso Vajena (Nasos Bagenas) novi je dobitnik međunarodne nagrade “Branko Radičević” koju dodeljuje Brankovo kolo iz Sremskih Karlovaca. Posle Vjačeslava Kuprijanova i Filipa Tanselena, Naso Vajena je treći dobitnik ove nagrade. Tako je odlučio žiri Brankovog kola, koji je radio u sastavu: Ivan Gađanski, Dragan Kolundžija i Nenad Grujičić.

Naso Vajena, koji pored poezije piše i kritiku i radove iz teorije književnosti i spada među vodeće grčke intelektualce, rođen je 1945. u Drami, u severnoj Grčkoj. Školovao se u Grčkoj, Italiji i Engleskoj, gde je i doktorirao u Kembridžu, sa temom o poeziji i poetici Jorga Seferija. Sada je profesor teorije i kritike književnosti na Univerzitetu u Atini. Objavio je devet knjiga pesama i šest knjiga studija i eseja o književnosti. Knjige pesama: “Polje Aresovo” (1974), “Biografija” (1978), “Roksanina kolena” (1982), “Lutanje onog koji ne putuje” (1986), “Pad letača” (1989), “Varvarske ode” (1992), “Pad letača 2″ (1997), “Tamne balade i druge pesme” (2001) i “Venac” (2004).

Vajena na prevođen na više jezika, a na srpskom su mu do sada objavljene dve knjige, obe u prepevu Ivana Gađanskog i Ksenije Maricki Gađanski: “Varvarske ode” (pesme i eseji, 2001) i “Pad letača” (dvojezično, 2005).

(Na fotografiji: Vajena na naslovnoj strani italijanske revije “Poesia”.)

Naso Vajena, Pad letača

Isprobao si velika krila da letiš.
Ali te je za zemlju držao zlatan lanac.
Svi tvoji pokušaji ličili su na herojska
dela. Ali nisu to bili (kako bi i mogli). Nada

da ćeš pobeći jednog dana, da će te dograbiti
plave visine, bila je oklop,
tanak, od bakra, odbačen na bedemima
drevne epohe; kompas

bez magnetne igle na dlanu nekog vojnika
dok on nemoćan kleči na pesku
ili u nekoj stepi sa beskrajnim snegom;

nekog čoveka koga prvo nalaze
grabljivice, a on trpi, mrzne se
go, iscrpen na tlu.

(prepev: Ivan Gađanski i Ksenija Maricki Gađanski)