Image via Wikipedia

LAZA KOSTIĆ NA PROZORU SRPSKE ČITAONICE U SOMBORU

Laza Kostić na prozoru Srpske čitaonice u Somboru
ispreda po ko zna koji put
vlastitu harmoniju označenog i označitelja
osluškuje kako promiče senka
pronikla iz njegovog osnovnog načela
u očima beskraj ukršta spakovan
isto je videti i znati
osećanja su unutar i izvan svega

Laza Kostić na prozoru Srpske čitaonice u Somboru
pokriva ulicu pitanjem
zašto pripada ljudima usamljenim
od kojih ne očekuje ništa
namah dovoljnih sebi samima
bez onog što ih mami
što ih usput dotiče
i nestaje kao nešto što je bilo

Laza Kostić na prozoru Srpske čitaonice u Somboru
nadjačava sebe obimom putanje
gde svetlost čini svet svetom
premost između predmeta i slika
prelama boje užarenog nemira
kad mozak silazi u srce
simetrija prostora u vremenu
ogleda se u simetriji duše prema telu

Laza Kostić na prozoru Srpske čitaonice u Somboru
guta iskrice zvezda za pomeranje puta
priziva sve što sebe ima
toliko suprotnih stvari
po količini jednake
po kakvoći protivne
hrana i nadražaj ne suprotstavljaju se
svaki zalogaj dopunjava i preinačuje

Laza Kostić na prozoru Srpske čitaonice u Somboru
usporenim preletanjem
na ono čega nema
u borbi protiv očevidnosti
ni java ni san da ga dokuče
kako svemu i svačemu biti izbliza
gde je najveće izobilje oskudnost
a nesavršenstvo savršena istina

Laza Kostić na prozoru Srpske čitaonice u Somboru
udiše životvornu lepotu oblika
zaumni prasak nepoznatih energija
reči prezidane iz praiskona
u sebi od sebe razmešta
prepune smisla od vazduha otresa
čisti ton iz punih izlazi pluća
smiraj na licu nije dovoljan

Laza Kostić na prozoru Srpske čitaonice u Somboru
s unutarnjeg ogledala Lenka ga hrabri
pogledom punim želje obećanja i predanosti
u trenutku koji se pamti celu večnost
ona što telom bi i mrtvog oživela
gledala ga je misleći da je ne vidi
a to je i u tajni dnevnik zapisao
u sefu čuvan pod ključem

Laza Kostić na prozoru Srpske čitaonice u Somboru
spreman za sudnje trčanje
snagom kojom sve započinje
od promišljaja do neslućenih visina
odlazi iz beznjenice u rajski stan
tamo gde će biti dosta joj mlad
gde svih vremena razlike ćute
namerno ostavlja vrata otvorena

SPONTANIST IGRA SNOVE

Spontanist igra snove
na javi slično sobi
gde glatka šumi iluzija
na krevet s police knjiga
naravno to je blisko
svemu što ga pamti
skoro do srca čisto
na mestu strana odabranih
duž otete blizine nijansira
misli podvučene ranije
uz ritam prilagođen fabuli
neispisano teče sporije
poredi spletove okolnosti
nežnosti čežnje bolesti
kroz sve što prolazi
otpozdravlja svojim osećam
u gradu se stalno priča
na njega svetlost dana da liči
kad se od sebe i udalji snivan
misao ostaje prilično ista
ono što ga isponova stvara
reč je o stalnim promenama
ne čita se izbliza zauvek i svima
snovi ne traže gde je poenta
u njima igra nije vreme
ona je prostor bilo koji
zašto otkrivati šta postoji
kad ionako dovoljno ničega nema

SPONTANIST U AUTOBUSU

U poslednji trenutak
hvata autobus
naleće na postdiplomce
koji se vraćaju s predavanja komparatistike
profesora Zorana Konstantinovića iz Insbruka
pričaju kako su generacija odabrana
uključeni u svetsku optiku
gde se ruši ideološka isključivost
na kojoj je zasnovan duhovni i literarni život
kroz književnost najviše dolazi
do izražaja splet mišljenja
literatura je ferment vrenja
Vaclav Havel
Mirče Dinesku peva
Bog se okrenuo od Rumuna
Bog se Rumunu vraća
tragovi naših stopa
transparentni su signali svih
što su o nama nešto rekli
analiziraju se Gete i Lazarević
Kjerkegor i Andrić pa Kiš
Stanesku i Radičević
Umberto Eko i Milorad Pavić
problem drame u drami
dok se izgovoreno u svesti oblikuje
kontrolor prilazi
Spontanist kartu nema
pronaći će on tog profesora