Vojislav Karanović, Naše nebo
20. maj 2008. | Kategorija: Nove knjige
Nova knjiga pesama “Naše nebo” donela je Vojislavu Karanoviću (1961) dve ugledne nagrade - “Đura Jakšić” i “Vasko Popa”. “Naše nebo” predstavlja dosledan nastavak puta koji je Karanović započeo knjigom “Zapisnik sa buđenja” (1989) i koji je dosegao vrhunac u knjizi “Svetlost u naletu” (2003), za koju je dobio Vitalovu i Nagradu “Meša Selimović”.
Karanovićeva poezija, istovremeno zagledana u najsitnije detalje svakodnevnog ambijenta i poslednja pitanja, već godinama je jedna od najvažnijih mogućnosti savremenog srpskog pesništva.
Vojilsav Karanović, Naše nebo, Zavod za udžbenike, Beograd 2007.
Pesma o stvaranju
Nije u početku stvorena zemlja,
ni nebo, ni svod koji bi
delio gornje od donjih voda;
nije život ušao u klupko
plamena, zatim se polako odmotavao.
Nikakva eksplozija, nakon koje bi
svest kao kuče lajući potrčala.
Rđa - prvo je ona nastala.
I oluk na zgradi preko puta
odmah je dobio nju, vernu
saputnicu, da mu ona bude
uteha do kraja vremena,
kroz sve pljuskove trenutaka
i nepogode hladne kao metal.
Dva orla lebde u visini,
trenutno su im nepomična krila,
iznad njih mlaznjak proleće
ostavljajući za sobom trag
kao beli rep, potom i rep nestaje.
Vreme je da otvorim oči i
pogledam, jer lako mogu sve
ovo da propustim. Svet se
ne stvara svaki dan.
Sasa,
Ti si, cini mi se, po struci filosof. Verujem da si na Tvoj “sajt” mogao da stavis neku drugu, bolju Karanovicevu pesmu, ako takvu on ima. No, nisi. Pogledajmo stihove: “Dva orla lete u visini …. potom i rep nestaje”. Odmah potom sledi stih: “Vreme je da otvorim oci i pogledam, ….”
Ko gleda “dva orla”? Pesnicki subjekt, Bog? Ko “otvara oci”: pesnicki subjekt, onaj koji, makar to bilo i u “pesmi”, ne zna sta je bilo “pre” a sta odmah nakon toga?
Verovatno Karanovic nije bio na prvom casu studija gde se, posto nas nastavno osoblje pozdravi, uci: da bi se dobro pisalo, potrebno je dobro misliti. Pesnici od toga zakona nisu izuzeti.
Sasa,
Sada jedno pitanje za Tebe.
Kako razumeti da je Karanoviceva poezija “jedna od najvaznijih mogucnosti savremenog srpskog pesnistva”? - Kao poziv na sledjenje? Ili je njegovo (sopstveno) pesnistvo “jedna od najvaznijih mogucnosti njegovog pesnistva? Ukoliko ovaj Tvoj iskaz nije poziv da ga neko od pesnika sledi, onda se rec “mogucnost” odnosi samo na pesnika Karanovica koji, umnozen, treba samog sebe da sledi? Sto bi vec bilo previse. Dovoljan je i jedan Karanovic. Da bi zasluzio sve hvale naseg knjizevno-(ne) kritickog sveta, trebalo bi, verujem, da pokusa da sebe “odsledi”. No, on to nece uciniti. Verovace prijateljima.
Dragi Boško, hvala na odzivu. Tvoja tumačenja poezije, čak i kada se ne saglašavam sa svakim zaključkom, uvek sa zanimanjem čitam.
U kom smislu “mogućnosti”? Kao mogućnost da se običnim jezikom nagovesti onostrano.
Naravno, ne mislim da ono što je moguće mora da bude i ostvareno, i u tom smislu, taj iskaz nije poziv, nego skretanje pažnje. Danas je pozivati bilo koga na bilo šta, uzaludan posao. Svako sledi svoj put, svi smo slobodni (i od te naše slobode moć i njeni mediji rade šta hoće - ali to je već neko drugo pitanje).
I da, za svakog pesnika bi bilo dobro da s vremena na vreme samoga sebe “odsledi”. Ja sam se, na primer, odsledio u nešto što je na granici hedonizma. Što ređe, ali neprestano. Važan je put.
Saša,
dobro je kada se na bilo kom sajtu, a, ne samo, na sajtu tvoje meta-fore pojavljuju tekstovi Boška Tomaševića. On odlično razume situaciju koja vlada u polju savremene Srpske književnosti. I poezije, naravno. I, ne samo to. U njegovim tekstualnim obraćanjima distonira kritički duh, koji je oslobođen od sprege sa kalkulima i nameštanjima pesničkih pozicija. Ako se sećaš i ja sam pisao o Karanovićevim pesničkim knjigama. Činio sam to bez predrasuda da će se to njemu i njegovim “guračima” dopasti, ili ne. Vojislav Karanović je “mekan” pesnik. Njegovoj poeziji nedostaje misaona dubina, pa zato on sebe može pesnički “da odsleđuje”, jedino u polju jezičke skromnosti s kojom barata. Ponekad mi Karanović liči na pesnika poletarca, koji se muči nad sihovima Stevana Raičkovića. Sve je kod njega hladno, a ljubavne “slike” mu liče na enformel zapise. Voja Despotov je recimo i na “mestima” pesme za koje mu je nedostajalo obrazovanje, recimo Vladimira Kopicla, umeo da inscenira misaonu dubinu, pa čak i onu posprdnu. A, o Vasku Popi i da ne govorimo, mada je Karanović s obe ispružene ruke uzeo nagradu, koja nosi njegovo ime. Verujem, da znaš smisao ove moje aluzije i da deliš moje mišljenje po kojem pesnici trebaju nekada sebe da izbave iz lažnog sjaja i otkupe od sebe, pogotovo što mnoge savremene srpske poete nisu ni lirski Federeri, ni Nadali, niti zaslužuju rejting koji im se veštačkim disanjem lažnih i potkupljivih kritičara i urednika udahnjuje. Zato, je dobro, zaista dobro, čitati tekstove Boška Tomaševića.