Otišao je rekom, nizvodno, da se ne vrati
Nikad: tu nije kriva Lorelaj, jer ona živi uzvodno
Od pomenutog mesta, od nikad ili nikud,
Od svakog mesta gde život samo je uspravna pesma
Koja se čuje nad ponorom, gde glas peva o ponoru
Kada mu dođe vreme da se spremi za odlazak
U znatno veću dubinu, koja se tako i stvara.

Ali to stanje ne traje, nikada:
Mnogo je vode proteklo, isteklo odasvud, odozgo,
Tamo gde stoji planina i u njoj crna šuma
Da bi se baš to mesto zgodno zvalo izvor;
Tamo još traju koreni koje je sadila Hajdi,
Bića od repe i piva koje je dugo stajalo
U hladnoj zemljanoj posudi, u koju duša ulazi
Da skrati milenijum, začarana, omađijana dnom.

Tu krojač istuče muve i one padnu po podu
Već zorom tako pijane da ne zuje, već predu;
Ali Gete to ne čuje – mrtav je,
Ne čuje čak ni Betoven, mada muve to ne znaju
Jer tamo nema znanja, u toj trapavoj zemlji
U kojoj devica peva da bi je snimila Leni
Kao prilog svom rodu, i da razgali Vođu.

Sanjam je jedne srede kako sedi na steni
S nogama dugim do bedara i lelujave kose
Dok dva-tri jungovska bića u nju sipaju vino
Koje joj teče van vena i ističe kroz dojke;
Pijanstvo je ne dotakne i tako nastane Rajna,
Sva nacija se otrezni od njenog šumećeg toka
I sve što nije podsvesno zadugo padne u podrum.

Preostalo je na tavanu: Novalis, Niče, Šper, Helderlin,
Što kašlju od praha predaka koji se nisu vratili:
A što i da se vrate kad su otekli s vodom
Iz zemlje koja je najbolja, najbolja do neprepoznavanja,
Sjajna zvezda u krugu ujedinjene Evrope.
Odatle, sa tog tavana sneg veje sve do Alpa
I tako nastaju glečeri usijani od sunca,
Ustreptali i hladni, ta živa, večna voda
Koja neće da otekne, nikud, nikada više.