(iz knjige ŠKOLA TRAJANJA; “Povelja”; Kraljevo, 2003.)

BAŠTENSKE TEZE

Neotporan na sve što je sušto
I, po mogućstvu, trajno:
Vratio sam se biljkama i bašti.

Zasade mlade sam plevio,
Neobuzdani rast sasecao u korenu.

I iznenada osetio slabost
Prema toj nedužnoj korovskoj bratiji -

Što buja sama iz sebe, bez zaštite,
Tek da se objavi značenjem i slutnjom.

SAMO TO

Samo to:
Stazicom kroz gustiš
Što ga krišom podastire vreme,
Pa onda do mesta gde se tiho služi
Nemom beskraju i prolaznosti.

I usput, ponirući u svoju trošnost,
Kao da ispod oštrice noža
Pršte vitke grančice leske,
Jednu po jednu,
Odbacivati reči.

Više ne reći ništa
O samovanju biljki u predvečernjoj magli.
O sumporastom vonju i alhemiji kiša
(Poput slika koje vide oči
Natopljene plačem).

Samo čekati da suton rodi svetljucanje
Što posreduje sa nekom nevidljivom zvezdom.
I dok prevođenje duše u čisti zrak traje,
Ići po tragovima tog svetlucanja.