(iz zbirke “Njutnov dremež”; Beogradska manufaktura snova, 2004.)

LOVINA

Raduj se Velikom danu
rađanja dana

Ne rađa se dan uvek

Ima ih što tonu
Kao vedrica iz nevešte ruke
zagrcnuta zalogajem vode

Kao zagubljen mesec i ćutnja urne
Smak u logu nerečenog
Urma s košticom u stisci
koju ispljunulo je njeno meso

Ima takvih Dok ne dođe onaj
što na vodi odsjajem lovine peva
Množinom srebra razgali
iza vatre zid I večernja stud

Ruina bivšeg dana I zamka
psihotičkih parangala I vlat
što izgovarajući meru praznine
uzmu te za znak iz škatule
s olovnim pločicama

I ničeg presudnijeg
od stvarnosti kojom se ogrćeš
na vlažnom stepeniku drhteći
ne može biti

Dok pod maskom valova
ne propne se Ne pogine val

NJUTNOV DREMEŽ

Nesavladiva je azbuka
očiglednost

Ali samo na njenoj litici
mogu kušati zamišljeno
Argonauta omiljenog iščekujući
sa izletničkim rancem
natovarenim pričom

Bez finih prelaza boja
nepristupačni su mi
izveštaji o vodostaju

Šta bih znala o moreuzu
u letovalištima dubine
O širini carskog reza
na trbuhu planete
Ravnoteži leda i otopina
što stiže starenjem pošte
U iscrpljenosti boce
i ovlaženoj naznaci
punog sastava tajanstva

Da nije talasa
Njutnovim dremežom
zaljuljanih Postrance
S udarima u slepoočnice

Da nema replika
o podvodnosti vaseljene
sazdane kao rondo
potopljena vremena

Te onoj što me vuče za ruku
trzajem koji traži obe hemisfere
neizbrušene i u jednoj reči
mogu kratko u više glasova
a opet spremno izreći
talog nedovršenog
Akvamarin

TO ŠTO JOŠ NE POMENUH RIBE

znak je da uspavljivi napor
prihvatanja dubine
protivan je pokretu

da ronilačka košulja teška je
poput pancira tkanog
od različito obojenih pravaca

da vidrasti rojevi iskradaju se
iz šlemova umorenih školjki

da stopalima odupirem se
o mrvljene celine

o neizmerljivu lakoću praha
što odiže se dok tonem

i to što još ne pomenuh ribe
znak je da govor vodenih usta
vrtoglavi sjaj harpuna
sa nabranih površi međ kopnima
kroz posmrtnu svečanost pene stiže