Između sećanja na prirodnost i prodiruće hiperurbanosti, na očiglednom razmeđu doba, iz perspektive bića koje treperi, ova drama pesničkog smisla izvodi čitaoca na sasvim osoben teren posmatranja sveta. Svejedno da li je ta pozicija zakovana u predsoblju nule ili u stalnom kretanju od nikud ka nikad, njena čarobna mogućnost proširenja razmera vidljivog i nevidljivog jeste vanredan dar koji nosi ova knjiga. Sabirajući i sublimirajući simboličke toponime vlastitog pevanja, Tanja Kragujević, pesnikinja vanredne jezičke i metafizičke provenijencije u savremenoj srpskoj poeziji, kroz pedesetak pesama Plavog snega razmatra onu celinu vidljivog koja prati vejavicu neprevodivih smislova duše. Globalna metafora knjige mogli bi biti i disanje i njegovi načini i predeli, i to oni koji prate pejzaže nevidljivog, ali i učestvuju u drami osetljivosti i saznanja. Sa punom i samorodnom svešću pesničkog subjekta o identitetu u vremenu i u jeziku, zbirka Plavi sneg pokazuje jednu od neuočljivih kartografija sveta, čije okvire i smisao tumačimo spoznajnim kretanjem u transverzalama od senzacija konkretnog pa do najtiših strana bića u zaumnom. Otkriva nam se kao jedan od bitnih datuma ovog našeg opšteg nevremena i nesuglasja.

(Iz recenzije Nenada Šaponje)

Tanja Kragujević, Plavi sneg, KOV, Vršac, 2008.

Stanodavci

Kad ožedneli anđeo
zazvoni na vratima
ni listak u duši
da mu otvori.

Ime tvrdo
na mesinganoj pločici.
Samo je ime.
Ulica posečenih
jasena
samo je ulica.

Sporazumna
smrt ljubavi.
Partnerstvo.
U lokalima
za iznajmljivanje.

Iz kojih svakog časa
neko još tople
iznosi stvari
pod izbledelom
garancijom.
Neko zanemelo
spušta slušalicu.
Neko predoziranost
glasa ubrizgava
u muziku.

Neko u cvećari plače.

Dani su lomljivi.
Otvorenih ponuda.
Krupnim slovima
oglašeni.

Stanodavci.