Posrtanja

I uspomena kao čičak
Zakači se
Zbog posrtanja za svetlošću

Jesi li se osećao ravnodušnim
Prema svemu što raste, promiče
I zvukom izliva prostor u vreme

Dok si ostajao sam
Iznenađivali su te oblaci tuge,
Oblici mrzovolje, nevolje i slučaja

Uznemiravalo prisustvo drugih ljudi
Kao dlaka u supi
Grozila njihova znatiželja

A pogled suspregnutih misli
čuvao osećanja odvojena od tela

Svako je morao proći tim putem
Koji svakog ne menja

Bunker, od peska

Vreme me pretvara u pesak.
Pesak u staklo.
Prozor sa koga osmatram je bunker:
Oni preko – ja unutra.

Frontovi izlaze iz mene.
Raspoređene su tišine
Pejzažima dopremljenih iz putnih torbi.

Složena je municija fotografija:
Poklonjeno vreme na tren zaustavljeno u rovovima.

A Gradovi koje izgradih sećanjem,
Prostor su dovoljan za lutanje.

Prašina

Vrativši se s puta
Primetila je da u Grad,
Nekadašnji, Svoj,

Ulazi uvek kao vetar
A izlazi kao prašina.

Svaki put
Tuga nagazi teškim đonom
Po promrzlim nadama.

Put svaki
Ostane bez reči.

I dugo vremena
Potom

Dugo
Dugo
Udiše se tišina.

Second hand life

Sve je jeftino
I sve je na prodaju
Iako je roba očito s greškom
Ali greška se ne vidi
Ili je ne ugledaju
Ili su sebe ubedili da greška ne postoji
Ili da je i to deo bezgrešnog začeća
Nositi život koji je već nosio neko drugi

Između neba i senke

rođena sam kao starica
nije me moglo prevariti vreme
ni cene u izlozima

ni jedan početak nije nosio
iluzije,
ni jedan kraj nije ostao bez osmeha

između neba i senke
štrčao je moj šešir
na kome se obmotala zmija

duga kao voz

dovoljno putujuća
da se ispije zemlja
i obnovi svlak