iz knjige “Fascikla 1999/2000″; SKZ; Beograd, 2004.

TORZO (II)

Na trgu Slavije: u dubokoj tmini
Sedim sam na klupi… ko da sam jedini…

Kad mi srce zamre… misao mi počne
Da kuca na obe kosti slepoočne…

A kad se i ona raspline po mraku:
Sedim… kao deo klupe… nalik znaku…

15. maj 1999.

GLASAK

Kao da ponovo odnekuda čujem
Onaj usamljeni (hijeroglifski) glasak

Koji mi je i do sada
Ponekad
Nejasno šaputao:

“Hvala ti što si rekao
Ono što sam i ja razumeo… Jer da nisam
I ja to isto tako zamišljao:
Ne bih te ni ja
Do kraja
Uvek
Mogao shvatiti…”

Samo

Ovoga puta
Kao da razaznajem
I neke znake
Koje ranije
Nisam poznavao:

“Jedno te samo molim: nemoj
Da izvlačiš zaključke
Niti ikakve poruke… iz onoga
Što budeš opisao… Jer ih ni ja više nemam
U svojim mislima… Kako se ne bi
Ni u tome razlikovali… Bar nas dvojica
Koji smo još jedini preostali…”

(2000)

U ZALASKU SUNCA

(San)

Prolaze pored mene
Stvari koje su opevane:

Kao da mašu
Rukama-patrljcima
I namiguju
Na preostalo oko…

Hramlju
I sopću…

Kuda ste se zaputile
Stvari iz davnina
Koje sam i ja (odavno) opevao?

“Čekaju nas novi pesnici
U redovima… Na začelju se naziru
I oni
Koji se još nisu ni rodili…”

… Kuda idete umorne stvari:

Pored mene
Zalazi sunce u invalidskim kolicima…

(2000)