Iz zbirke “Divlje reke”, 2007.

Nisam više putnik na drumu
Nego sam drum po kome prolaze
Gladni i siti.

Svi traže svoje izgubljene puteve
I od svega se plaše.
I da bi bili jedno,
Da bi u mraku videli duboko,
Svi zatvaraju po jedno oko.

Da ih prehranim, da ne poumiru,
Ignorišem ništavilo stvarnosti
I svima nudim Popinu Koru.
Po nevidelicama ih odvodim u grad
Tih, tih kao da je na umoru.

Ponekad i svoju senku medju njima izgubim.

Obuzme me strah
Puteve povratka kako da utuvim
Pa nasumice izgovaram reči
Odbegle iz Kore,
Reči koje ne mogu izdržati
U zlatnom okovu pesme
Te se ponovo otvaraju nebesima
U starom svome liku:
Čujem poznati pseci udar
Udar zuba o zube
……………………..
Vidim
Vidim ne sanjam
Milosrdne slonove ubijaju
Zbog elizabetanskog kaveza za ptice
A mnogoobličja slute samo oni
Koji mogu da se raduju,
Kao deca, bez straha i požude.

Sve stvari najednom dobijaju oči.

I nema znanja koje me moze isceliti.
Ni Lazara vaskrslih za vedrinu praskozorja.
Samo drum… širok i zvonak kao tuga,
Drum što ide sve dalje a ne odvodi nikuda.

ЧАСОВИ

У ПЕСКУ ЧАСОВА
КАД ЖИВОЈ МИСЛИ ПОВРАТКА НЕМА,
ТЕЧЕ РЕКА И ТРАЈЕ НИКАД ИСТА,
НИКАД У ИСТОМ ЧИНУ.
УЛАЗИ У МОЈА СЕЋАЊА, ЗАИГРАВА СЕ,
И У ВЕЧНОМ СТРАХУ ДА ЛИК ЧВРСТ НЕ СТЕКНЕ,
У ЈЕДНОМ ТРЕНУ ХИЉАДЕ ПУТА
ИЗ ЈЕДНОГ ЛИКА У ДРУГИ ОСЕКНЕ.

НА ОБАЛИ

ПРЕДА МНОМ ВОДА ВРИ, ЛИСТИ СЕ,
ЗАТРЧАВА У МАТИЦЕ, ЗАСЕНЧУЈЕ СЕ,
ОПЕТ СТАЊУЈЕ И БИСТРИ СЕ
И СВА ПРЕТАЧЕ У ЈЕДНУ НОТУ ЛИРСКУ.

У МОМ СЛУХУ ЊЕН ЖУБОР ЗАУВЕК ОСТАЈЕ.
ЗАМОТАВАМ ГА У ЛИСТ МЕСЕЧИНЕ
ОТКИНУТ СА ПРЕПУЊЕНИХ УСТАВА.

УСРЕД ГРАЈЕ

СВАКОДНЕВНО ДОБРОТА СЕ БОЖИЈА ОПОВРГАВА.
ОД БЕЛИНЕ ШЉУНКА ДО МОДРИНЕ СВОДА
ЗВЕЗДАНО НЕБО СВЕДОЧИ ИСКУСТВОМ ОТАЦА:
ПОСЛЕ ПЕСНИКА НЕ ОСТАЈЕ СТИХ
ВЕЋ ЊЕГОВО НЕОЧЕКИВАНО ТУМАЧЕЊЕ.
ЖИВОТ СЕ ОБЈАШЊАВА БЕЗ ПРЕСТАНКА
С НЕКОЛИКО НЕПОВЕЗАНИХ СИМБОЛА.