(Iz zbirke “Save as…”; Plato, Beograd 2005.

POEZIJA JE RAD

Poezija je rad, reče uzgred neko
u društvu veselom i pripitom,
ne obazirući se ni malo, pri tom,
na sastav prisutnih za stolom;

beše tu, pored advokata, lekara,
mašinskih inženjera, nekoliko
dama nepoznatog zanimanja, likom
jedan sličan političaru, pitom:

um po svetu, a sekira za vratom.
Znali su poneki stih, u neko doba,
posle deserta diže se jedan lik
i poče: od kolevke pa do groba…

Napolju se bilo smrklo i na okna
padali su odlomci gramatike.
U dnu sale, do kuhinjskog paravana,
blistao je živi kip iz antike.

SLANKAMENSKA KANTILENA

Nema boljeg mesta da se duša
otpusti, veli otac, zagledan
u reku, ispod prozora bolničke
sobe, po kojoj se razmotava dan.

Oči su mu vodama opijene.
Samo još njihov odraz stane,
kao sjaj nebesa, da širi zene
već nekom nedogledu obećane:

gleda ko da mi srce gleda,
kao da ga s druge strane vode
čeka nov život, ispočetka.
U prozoru proteče komad neba

i na visoko uzglavlje saspe
malo tamne i duboke seni.
S tog mesta, dole, ukaza se meni
uvela trava, i ljušture riba.