(iz knjige “Ljubavne i junačke”; TANES; Beograd, 2004.)

KOVAČI SREĆE

Usijani rođače, da l’ ti beše malo
Da stavljaš ruku u vatru, i međ’ prvima
Topiš gvožđe, rešavajući s opekotinama
Preosetljiv zadatak, zabrinut za troje
Sitne dece i ljubavnicu koja je
Zanela od varnice, il’ od tvog znoja?
I kad si me spustio u hladnu vodu,
Kleštima držeći levi skočni zglob
(Prvo krštenje uz kumovo posluženje)
Onemeo sam i ogluveo od pomisli
Na saopštenje. Čemu nečitka beleška
O danu koji ne zna šta mu nosi noć,
Ili o gorem, provedenom na poslu?
Koliko sam dužan za pero i hartiju,
Nesanicu i mastilo, za sveću koja je
Dogorela pre zore? Rođače, okani se
Ćorava posla, obriši nadlanicom
Garež s čela i s osmeha u radionici
Koja vekovima nije pod vedrim nebom.
Danas je svako kovač svoje sreće,
Gase se peći neisplativih železara.
Nestaju tajne, raste strah od čekića
I užarenog, pomahnitalog nakovnja.

12.8.2003.

ŽIVOT JE SAN

Nema me davno, ni vodoravno
Ni uspravno, kao što ni tebe
Nikad nije bilo. Prhnuo sam
S tanke grane, ne maknuvši se
S mesta, ništa se nije zbilo
Niti primetilo. Nestala si
Pre rođenja, k’o nevesta bleda,
Ni dobra ni zla, bez gleda i tla,
Nema ničeg, čak ni sile teže,
Život je san, u kom snovi beže,
Pre no se nesanice naježe.

21.10.2003.