Iz knjige “Četiri godišnja doba”; Rad; Beograd, 2004.

(Aerodrom Surčin, Palić, Adica kod Bačkog Monoštora)

To su neke drugačije lađe,
Sa jedrima istkanim od zaborava –
I drugačije su plovidbe,
Po morima zapenjenim nadom –
Iz kojih rastu ostrvlja,
Obećanja, jezici.

***

Sve duže senke
Kako se popodne duži
Žure da sretnu se i stope
Sa unutrašnjom senkom noći.
Leto je, i gust miris lipa,
Čaj vazdušni, prosut
Ponovo nad gradom,
Još jednom dočekah u samoći.
Još jednom u samoći
Otkinuh parče večnog leta.
Žaloban vek prođe:
U tri-četiri ljubavi
Čitav život mi stao.

***

Nebeske šajke čekaju, spremne
Da preplove s kraja na kraj vek.
U potpalublju, nezbunjeno vrevom,
Dete sriče svoj posed, još ne znajući:
Nikad se ne vraćamo
Jer nikud ne idemo,
Pa da nam reč „povratak”
Znači opet, tu sam, u prvini.
Jer ni prvine nema,
Jer smo u raskoraku,
Jer smo u procepu. Reč
„Povratak” možda razume majka,
Evo me u iskušenju da kažem.
Ali to nije moj način.

***

Samoća je uvek unutra.
Učim da govorim reči,
Rečenice. Učim ih naglas,
Iznenađen. Čudim se
Svome glasu, tako dugo
Bio sam odvojen,
Tako duboko.

v ***

Da li bi ovde mogao
Da pronađeš spokoj?
Unutrašnji glas
Da slušaš? Mirno
Da tečeš dane,
Jedne drugima nalik?
Da skriješ se, a ne
Da bežiš: dok vreva
Narasta i opada,
Da postaneš nevidljiv,
Da budeš senka koju šara
Blag večernji vetar?

***

Ovo nije moj način da
Budem spokojan.
Ovo nije moj način da
Budem srećan.
Ovo nije moj način da
Budem spokojan i srećan.

***

Ili, gde jezik više nije potreban.
Gde topla prašina lepi se za noge.
Gde ne prestaje život.
Samo se menjaju dnevni i noćni
Zvuci, koraci i šušanj,
Voda i zemlja, dah i duša,
Večnost koja nije počela
I nikad ne okončava,
Sa radošću bez razloga,
Životom ovde, životom sada.

***

U vodi se ogledaju
Tragovi na nebu.
Koji li od njih nosi
Moj jezik u čvor svezan,
Dužnosti koje propustih,
Obećanja koja nisam dao?

***

Iz grada u šume, u trave.
Svežini jutra koje oslobađa.
Svežini noći koja oslobađa.
Zaboravu koji možda leči.