Razgovarala Jovanka Uljarević

Jovanka Uljarević: Već izvjesno vrijeme putem TV i radio emisija, priloga, prikaza i kritika posvećenih književnosti javnosti u Srbiji se preporučuju tvoji romani. S jedne strane pohvaljujem takvu medijska pažnja i smatram je opravdanom, ali na drugoj mi se nameće i pitanje zašto se na sličan ili isti način nikada nijesu tvoje knjige poezije predstavljale? Ne reci mi samo da poeziju niko ne čita.

Zvonko Karanović: Učesnici smo u književnosti u kojoj se sve vrti oko romana, gde su pesnici gurnuti na marginu, gde su čak i pisci kratkih priča prilično hendikepirani. Jednostavno, traži se samo roman, a zašto je to tako, to je pitanje za sociologe i fenomenologe kulture. I pored već tradicionalnog lamenta pesnika nad skrajnutošću poezije sa glavnih tokova književnosti, malim tiražima knjiga i nepostojećom distribucijom, mislim da dobra poezija uvek pronađe svoj put. I pored višemilenijumske kuknjave pesnika, ona se još uvek čita, čini mi se, sada još i više zahvaljujući internet izdanjima, besplatnim i lako dostupnim. Knjige poezije nisu tržišna kategorija i zato izdavači štampaju samo dotirane i sponzorisane knjige. Poezija je postala gerila književnosti i to je osnovno saznanje koga pesnik mora da bude svestan ukoliko želi da piše i bude prisutan na sceni. Nema naslovnih strana, lovorika, novca od kojeg bi moglo da se živi, već upravo suprotno – pesnika očekuje samoća, rad, neizvesnost, sumnja u svrsishodnost celog poduhvata pisanja. A to nije lako. Teško je pisati u tami, bacati kamenčiće u vodu bez odjeka, mnogi pesnici popuste. Oni nestrpljivi, merkantilistički obdareni, se umrežuju, trguju, organizuju svoje karijere, lažne, naravno. To, međutim, ne pomaže jer vreme poravnava sve zablude i stvari postavlja na svoje mesto. Preživeće samo dobra poezija, a ona će uvek imati čitaoce dokle god postoji svet.

Jovanka Uljarević: Biti pjesnik za tebe ne znači samo pisati poeziju, po mogućnosti što bolju, već je to stvar i karaktera, tip ličnosti. Šta ćemo sa dobrim pjesnicima koji su loši ljudi? Ima li takvih uopšte ili se mi opasno varamo u procjeni njihove poezije ili njih kao osoba?

Zvonko Karanović: Želim da verujem da su dobri pisci ujedno i dobri ljudi. Naravno, mnogo je primera iz književnog života koji me lako demantuju. Prust, Hemingvej, Selin, Bernhard, Hamsun, Paund, za svakog od njih gotovo sa sigurnošću možemo da kažemo da su imali teške karaktere i da nisu pripadali kategoriji dobrih ljudi, a svako od njih je napisao stranice i stranice vrhunske literature. Malopre izrečeno odnosilo se prvenstveno na sujetu. Svaki pisac je poseduje, ali ona ne sme nekontrolisano da se razmahne, da postane vidljiva. Kod pesnika je to stvar higijene ličnosti. O primerima pesnika koji svaku rečenicu počninju sa Ja, koji govore jedino o sebi i svojoj poeziji, koji potežu za rukav svakog književnog kritičara ne bi li napisao nešto o njima, koji šalju svoje fotografije članovima žirija, koji sami sebi pišu recenzije pod tuđim imenima, koji trguju po principu – usluga za uslugu, o takvim primerima ne želim da govorim jer smatram da takvi ljudi nisu istinski pesnici bez obzira na osvojene književne nagrade.

Jovanka Uljarević: Svoju prvu knjigu poezije «Blitzkrieg» 1990. godine sam si objavio. Sve kasnije objavljene su kod različitih izdavača. Zbog čega i prvu nije neko od njih objavio ili kako je došlo do toga da sam dovedeš stvari do kraja kada je već knjiga bila napisana?

Zvonko Karanović: Poeziju sam počeo da pišem 1980. godine a prvu knjigu «Srebrni surfer» objavio 1991. U tom vremenskom periodu nastalo je pesama za nekoliko pesničkih zbirki. Kada sam 1990. rukopis «Surfera» predao izdavaču, od onoga što nije ušlo u knjigu izabrao sam stotinak pesama koje sam smatrao najboljim i sastavio «Blitzkrieg». Uglavnom su to bile rane pesme nastale u periodu 1980 – 1986 i njihova glavna karakteristika je da su sve odreda minimalističke. To su pesme od 2-3-4 reda, nalik na iskaze i grafite. «Blitzkrieg» nikada nisam ponudio ni jednom izdavaču, ali nisam želeo ni da se odreknem tih ranih pesama jer su sadržavale zametak onoga iz čega će se kasnije razviti moja poetika. Zato sam te pesme fotokopirao, koričio i delio ljudima u periodu od 1990. pa sve do 1993. Danas, u biobibliografiji, «Blitzkrieg» vodim kao samizdat pod 1990. godinom, prvenstveno da bih stvari hronološki postavio na svoje mesto i da bih naglasio da «Srebrni surfer», iako oficijelno, suštinski nije moja prva knjiga.

Jovanka Uljarević: Oko tvog imena izvjesna tajna se pojavljuje onome ko čita tvoje knjige poezije i one mu kazuju jedno, a onda uzme relevantne antologije srpske poezije novijeg datuma i pazi, autora sedam knjiga poezije koje nose snažan autorski pečat, otkrivaju poetiku koju nije moguće oponašati, nigdje nema. O čemu se radi?

Zvonko Karanović: Tri su razloga mojih nesporazuma sa književnom javnošću. Prvi je taj što su mi odmah po objavljivanju «Srebrnog surfera» prilepili etiketu rok pesnika, što naprosto nije tačno, i čije sam posledice godinama vukao. «Surfer» jeste bio pun referenci na pop i rok kulturu, ali to nije nikakva rok poezija. To je klasična knjiga o odrastanju gde je ikonografija pop univerzuma samo paravan, scenografija ispred koje se odvija drama odrastanja u visokourbanoj naseobini, uz sve prateće pojave koje grad i ulice nose: droge, gluvarenje, usamljenost, bežanje u svet muzike, filma, stripa… Tu knjigu jesu dosta hvalili, ali iz potpuno pogrešnih razloga. Bila je krcata simbolima koje nisu razumeli, a koji su došli iz jednog drugog sveta. Nastavljao sam se na bitnike: Korsoa, Boba Kofmana, Ginzberga, na nemačku novu subjektivnost: Brinkmana, Fausera, Delijusa, na pesnike koji su stvarali u rok muzici: Toma Vejtsa, Leonarda Koena, Igija Popa, na američku poeziju: Frenka O Haru, Karvera, pa i Bukovskog, a ne na Raičkovića, Pavlovića ili Popu. Tu je početak svih nesporazuma. Sleteo sam padobranom u srpsku literaturu direktno iz trougla: rok, film, strip. Nisam imao prethodnika na koga sam se ugledao i to mnogi ili nisu umeli ili nisu hteli da prepoznaju, smatrajući manje vrednim sve što ne proizilazi direktno iz srpske pesničke tradicije.

Drugi razlog je taj da su skoro sve moje pesničke knjige imale loš tajming. «Srebrni surfer» se pojavio 1. jula 1991., dva meseca pošto je počeo rat u Hrvatskoj. Bio je odsečen kulturni prostor na kome sam delovao i bio dobro primljen. «Mama melanholija» se pojavila sa tri godine zakašnjenja jer je od decembra 1993. do februara 1996. godine ležala u fioci urednika «Gradine» koji je nije objavio izgovarajući se na nedostatak para, što je, naravno, bila čista laž. Na jedvite jade se pojavila iste godine u izdanju beogradske «Prosvete» zajedno sa još stotinu pesničkih knjiga u jednoj opštoj hiperprodukciji tada uveliko afirmisanih pesničkih imena. «Extravaganza» se pojavila prerano, što je bila lično moja greška jer nisam ispoštovao svoj unutrašnji ritam – jedna knjiga na 3-4 godine. Bio je to dnevnički zapis zima/proleće/leto 1997., koji je otišao je u štampu te godine direktno iz mašine. «Tamna magistrala», politički angažovana, napisana mnogo pre 5. oktobra 2000., izašla je tek u novembu 2001. i živela praktično mesec i po dana u toj kalendarskoj godini.

I treći, možda najmanje bitan razlog je da, potpuno svesno, nisam učinio skoro ništa da pomognem svojim knjigama. Smatram da pesnik mora da ima dostojanstvo, da je nedopustivo da se upusti u plivanje po slivniku književnih interesa, tako da sve što sam ikada uradio za svoju dosadašnju «pesničku karijeru» bilo je da autorske primerke svojih knjiga pošaljem na 30 – 40 adresa. I to je bilo to. Uzdao sam se u kvalitet svojih pesama i vreme koje će najtačnije pokazati čije su pesme preživele, a čije nisu. U književnosti nema trgovine, niti prečice do uspeha.

Jovanka Uljarević: Kako je počela i tekla priča s romanima?

Zvonko Karanović: Mene su celog života interesovali drugačiji, «suvišni» ljudi koji su baš zbog te svoje različitosti u konstantnom nesporazumu sa društvom i vremenom u kome žive. Proveo sam celu svoju mladost na ulicama i to iskustvo mi je možda najdragocenije: previše sam video, čuo i doživeo, upoznao mnoge koje su slomili grad, droge, provincija, ratovi. Planirao sam da te priče koje sam nosio u sebi nekada obradim u prozi i kada sam 2004. godine završio i predao rukopis za knjigu pesama «Svlačenje» (Povelja, Kraljevo 2004.), imao sam celo leto na raspolaganju da napišem roman i tako je nastao «Više od nule». Možda se s tim poklopilo i to da sam sa knjigom «Svlačenje“ tematski i formalno zatvorio jedan svoj pesnički krug. Proza je bila rešenje za izlaz iz tog kruga, svojevrsno «proširenje područja borbe». Sticajem okolnosti imao sam ugovor i avans za pisanje tog romana, što sam prihvatio jedino da bih sebi onemogućio odstupnicu i razlog za odustajanje. Tog leta, zatvorio sam se u sobu, danonoćno radeći i do jeseni sam imao završen roman. I onda je počela mašinerija romanocentrične književnosti: mnogo više prikaza, intervjua, nastupa, rasporodat tiraž. Sve ono o čemu sam samo slušao, počelo je i da mi se događa.

Jovanka Uljarević: Nije iznenađenje da pjesnici danas pišu roman, ali trilogija je veliki zalogaj i za prozaiste sa dugim stažom. Da li je i za pjesnike? Koliko ti u svemu tome pomaže ili odmaže iskustvo poezije?

<Zvonko Karanović: Potreba da napišem trilogiju «Dnevnik dezertera» («Više od nule» 2004., «Četiri zida i grad» 2006., «Blato») je strašan poraz koga je urbana populacija doživela kroz devedesete, poraz od primitivizma, seljacizma i turbo folka. Zbrisana nam je budućnost bez ikakvog ozbiljnijeg otpora, makar u književnosti. Čini mi se da je taj poraz centralna tačka mog života i otuda ta opsesivna potreba da i ja kažem nešto o tome. Svoj obračun sa tom dekadom ratova i pogrešne politike počeo sam da vodim još od «Mame melanholije» do «Tamne magistrale» koja je bila skoro u potpunosti posvećena toj temi. «Dnevnik dezertera» je završni čin te borbe kojom želim da se napokon oslobodim demona prošlosti. Kroz životne priče trojice najboljih prijatelja želim da dam sliku kraja 90-ih onako kako je ja vidim, ali takođe i da te romane posvetim ljudima koji nisu pristajali na zakone svakodnevice trudeći se na najraznoraznije načine da spasu svoje živote nepristajanjem da učestvuju u stvarnosti.

Što se tiče pesničkog iskustva prilikom pisanja romana, mogu da kažem da je ono apsolutno dragoceno, mada nije neophodno. Kako efektno početi i završiti pasus, oneobičiti sliku, događaj… sve to mnogo bolje rade oni koji su već pisali poeziju. Ipak, u pisanju romana to nije odlučujuće, jer staromodno smatram da je najvažnije da roman mora da ima priču. Imati priču je nešto neophodno, nešto što se podrazumeva, a kako je napisati – to je već pitanje stila. Da parafraziram Hičkoka: ne postoje dobri filmovi, već samo dobro ispričane priče.

Jovanka Uljarević: U romanima datumi su eksplicitno navođeni, ukazuju na vrijeme koje je iza nas, a u kojem je sve smješteno. Pri tom, nema riječi o lošem tajmingu koje je pratilo objavljivanje tvojih knjiga poezije, iako bi ona trebala biti svevremena.

Zvonko Karanović: Svedoci smo da se neke stvari na srpskoj književnoj sceni menjaju, da dolazi do pregrupisavanja poetika oličenom u opadanju vavilonskog shvatanja literature i ponovnom uzdizanju neorealizma. Obnavlja se naracija, imamo novi uzlet kratke priče kao forme i priče kao temelja umetničke proze. Mislim da su se moji romani slučajno poklopili sa najnovijim tendencijama srpske proze, te otuda ta medijska pažnja i dobar tajming. Već sam rekao da romanima želim da se oslobodim demona prošlosti i završim svoj lični obračun sa devedesetim, a ne da bih bio u trendu. Skoro sam čitao da aktuelna nemačka književnost pati od manjka životnosti, da je dosadna i iskonstruisana. To je zato što Nemci žive u uređenoj i samim tim «dosadnoj» državi. Srpski pisci nemaju taj problem. Devedesete su takav rudnik građe za neka buduća dela, da me naprosto čudi zbog čega još nije došlo do masovne eksploatacije. Književnost još nije relevantno obradila taj period i zato mislim da će devedesete još dugo biti glavna tema naše književnosti. S druge strane, ne treba zaboraviti ni vitalnost života koja je očuvana nasuprot svim apsurdnim i tragičnim događajima, svakodnevni heroizam običnih ljudi. Taj jasan kontrapunkt je idealno polazište za uzbudljivu književnost.

Jovanka Uljarević: Kažeš, a to i radiš, da u svojim knjigama ne opisuješ spoljašnju ljepotu svijeta već njegovu unutrašnju tamu. Ima li svijet i unutrašnje ljepote vrijedne otkrivanja? Gdje prestaje a gdje počinje odgovornost pjesnika?

Zvonko Karanović: Moje sazrevanje je trajalo godinama. Kada sam počinjao da pišem, svet mi se činio kao mesto po kome ću se samo prošetati i uzeti ono najbolje za sebe. Bio sam pun poverenja u život i civilizaciju kojoj pripadam, opčinjen velikim ljudima, pop kulturom, putovanjima. Bio sam zaveden spoljašnjom lepotom sveta što je odlika mladosti. A onda, kako je vreme prolazilo, slika sveta je postajala tamnija. Iskustvo čitanja i pisanja, kao i življenja u Srbiji devedesetih, učinili su da svakoj mojoj sledećoj knjizi sve više preovladavaju tamni tonovi. Iako sam se uvek trudio da glorifikujem mladost i afirmišem vitalnost života, dirljivi napori čoveka da se odupre prolaznosti otkrili su mi nove slike, neuporedivo jače i stvarnije. Taj nemoćni, istovremeno veličanstveni ples života ispred ponora ništavila jeste velika tema književnosti o kojoj godinama razmišljam i ja. I trudim se da saopštim nešto od onoga što sam tamo video.

Poezija jeste najviši oblik odgovornosti i po tome se prepoznaju istinski pesnici. Kod njih odgovornost nikada ne prestaje. To je nešto sa čim se rode, a što ih tera i proziva da reaguju bez obzira na posledice. Smatram da pesnika, pored prirodnog dara, čine još i nepotkupljivost i hrabrost. Možda je patetičan stav da je pesnik država iznad države, nepotkupljivi izaslanik istine, čuvar savesti, nazovimo to bilo kako, ali u životu dođe trenutak kada treba pokazati hrabrost. Naši pesnici su se pošteno izbrukali devedesetih, retko ko je reagovao na ono šta nam se dešavalo. Tada nije bilo ni jednog književnog disidenta, ali je zato danas mnogo njih koji naknadno peru biografije.

Jovanka Uljarević: Koliko su informacije o književnim dešavanjima van Srbije prisutne u samoj Srbiji i da li se može govoriti o bliskosti novih poetskih glasova na prostoru Ex Yu ili je odustvo jedinstvenog državnog prostora definitivno odvojilo književnosti koje su u njemu nastajale?

Zvonko Karanović: Za sada se informacije o književnim dešavanjima van Srbije svode isključivo na ličnu zainteresovanost. Generalno, mislim da premalo znamo o književnosti okolnih ex-Yu zemalja, još uvek se borimo s tranzicijom i popravljanjem standarda života i u takvim okolnostima književnost neminovno gubi. Ipak, mislim da će se stvari pokrenuti nabolje zahvaljujući i globalnim procesima u koje smo svi ušli. Politika nas je razdvojila, politika će nas i spojiti. Onog trenutka kada sve ex-Yu države ponovo budu zajedno u okviru Evropske Unije, kada granice budu formalne, kada se ukrste i isprepletu ekonomski interesi, tada će doći i bolji dani za kulturu i kulturnu razmenu. Veliku olakšavajuću okolnost vidim u jeziku, jer u Srbiji za autore iz Hrvatske, BiH i Crne Gore nisu potrebni prevodioci. Takođe, nasleđe naše zajedničke bivše države omogućuje da nas neko iz okruženja mnogo bolje razume nego neko sa strane. Ipak, za to je potrebno vreme, vreme da se sastavi ono što se 15 godina kidalo.

Jutarnji bluz

Budilnik
i ona ustaje
navlači čarape
košulju
suknju
odlazi do kuhinje
još jednom se reinkarniše
u život između dva zalogaja
dva treptaja oka
dva dima
navlači cipele
i juri niz stepenice
ustajem
kroz prozor gledam
zadivljujuću erekciju
fabričkog dimnjaka
čekam da mi se spusti
da odem na pišanje
i vratim se
u krevet

Iz knjige «Srebrni surfer»
Zvonko Karanović