Razgovarala Jovanka Uljarević

Jovanka Uljarević: Već pet godina ste «s one strane okeana» u odnosu na Beograd iz kojeg ste krenuli. Knjige pišete na svom maternjem jeziku i objavljujete ih u SCG. Da li književno djelovanje kada ono ne zahtijeva i fizičko prisustvo pisca ublažava i poništava u njemu geografsku udaljenost? Posjeduje li i književnost neku prostornu određenost za stvaraoca ili samo jezičku i kolike su njene mogućnosti izmiještanja?

Nenad Jovanović: Odgovor na Vaše prvo pitanje je: da, s tim što ima «ublaživača», to jest «poništitelja» daleko efikasnijih od pisanja na maternjem jeziku… Da nisam otkrio da i tastatura kompjutera pomoću kog sam napisao svoje poslednje «beogradske» knjige, šolja za čaj koju sam držao pored tastature i sl. ne predstavljaju nekakvo «inostranstvo», verovatno se ne bih usudio da na duže pređem granice rodne zemlje. Na Vaše drugo pitanje odgovoriću samo u svoje ime: da. S tim što, za mene, ključne geografske koordinate ne predstavlja prostor u kome sam rođen, i gde dominira jezik na kome pišem, već mesto na kome se nalazi moj radni sto, entitet kome Antonen Arto s pravom pridaje suštastveni značaj za književni rad jednog pisca.

Jovanka Uljarević: Za književni rad, a za književno formiranje?

Nenad Jovanović: Ne poglavito piščeva lektira. Da nije tako kako kažem da jeste, od čitalaca dobre literature nikada ne bi nastajali loši pisci, a to se dešava stalno. E, sad – šta je to dobar pisac? Ako se ja pitam, to nije ona ili onaj sa najvećim brojem tekstova koji po solidnosti podsećaju na pancir-košulju, već posednica ili posednik dobrog senzibiliteta i svetonazora koja/koji u svom radu koristi prevashodno jezički instrumentarijum. Siguran sam da bi se i poetički mi strani pisci složili da su, kada je o umetnosti reč, senzibilitet i svetonazor ključni pojmovi. Drugi je od drugostepenog značaja, ali ga slabiji pisci uvek – baš uvek! – pretpostavljaju senzibilitetu. To «u praksi» rezultuje zabludom da je važnije da se Vi i ja složimo oko nečega što može i da se podrazume (na primer, da Holokaust nije trebalo da se odigra), nego da jasno vidimo stvari kad ujutru pogledamo kroz prozor. Čulna spoznaja je važna makar zbog vazda postojeće mogućnosti da do Holokausta opet dođe, i to baš pred našim prozorom. Čim kao umetnici počnemo da podrazumevamo stvari s druge strane prozorskog okna, obavežemo se na naknadno pametovanje, a ono je - kao što mu ime sugeriše - uvek zakasnelo, uvek jalovo. Ne plediram ja za prorokovanje - i ono je rezultat slepila, ali u negativu – nego za proročku intonaciju. Reći «Sunce sija» kao da ono još nije zasjalo – to je moj spisateljski ideal. Činjenica da on još nije postignut znači da moje književno formiranje još traje. Da nije tako, ne bih i dalje pisao.

Jovanka Uljarević: U Vašoj novoj zbirci poezije, «Živeti na moderan i umreti na starinski način», pojavljuju se na više mjesta pjesnici kao predmet kritike. Čitalac iz Vaših stihova nagovještava profil tih ljudi, ipak kakvi su ti pjesnici na koje mislite? Koliko je njihova uloga potrebna ili opasna u književnosti i gdje se oni nalaze? Da li biste da se neko prepozna od njih, da budući pjesnici ne prate ih ili samo da ljubiteljima poezije na njih ukažete jasnije?

Nenad Jovanović: Bio sam podstaknut trendovima, a ne pojedinačnim slučajevima. Kada ovi potonji ne prelaze iz domena posebnog u domen opšteg, ne verujem da mogu biti zanimljivi čitaocu-poezije-anonimnom-za-pisca (da ne kažem «široj čitalačkoj publici», jer ona – kada je u pitanju poezija i naše književno tržište – ne postoji). Da su mi namere u vezi sa pesmama koje spominjete bile stopostotno jasne, tih pesama ne bi ni bilo. Umesto njih, napisao bih «ono što sam hteo da kažem» na transparentu, u formi slogana…

Pesnici su opasni u politici i ugostiteljskim objektima koji piće služe i pijanim gostima, a pesnički govor – svud gde se čita. Ono što ga čini opasnim je dvo- tro- i višesmislenost čijem se ostvarenju nada njegov proizvođač, višesmislenost čiji je zalog ono što u «svakodnevnom životu» zovemo neodređenošću. Uzmite za primer pesmu «Tito» Branka Miljkovića (nju i njenog autora spominjem i na jednoj od prvih stranica mog nedavno objavljenog romana). Kako se u ovoj neprozirnoj pesmi Josip Broz spominje samo u naslovu, pesnik bi (da je još među živima i da datu pesmu nije već objavio) «Tita» danas mogao štampati pod imenog aktuelnog predsednika «naše zemlje», nimalo ne rizikujući da dobije kritiku za nevernost tog pesničkog «portreta». No da je Branko Miljković bio prozaista, prilikom opisivanja Josipa Broza imao bi dvostruki imperativ: da učvrsti imidž o predsedniku koji je negovalo naše društvo tog doba, i da portretisanog načini prepoznatljivim. To bi značilo da bi «prozni Tito» istovremeno morao biti «gojazan» i «vitak», istovremeno «dobar govornik» i «loš orator». Jer, i najeksperimentalnija proza je donekle mimetička, kao što su i na Pikasovim kubističkim portretima uvek prepoznatljivi nos, usta, oči… Opasnost sa poezijom u vezi sastoji se upravo u lakoći sa kojom ona izlazi na kraj sa dvostrukim imperativima poput maločas spomenutog.

Jovanka Uljarević: Znači li to da su ostali stvaraoci u odnosu na pjesnike «nemoćniji« da iskažu ono što žele? Čini li to stvaranje poezije «težim» u poređenju sa ostalim književnim formama, pa i umjetnostima ili…?

Nenad Jovanović: Najlakše ćemo uvideti da je neuputno porediti različite umetnosti ukoliko pokušamo da isti analitički instrumentarijum upotrebimo u slučajevima (na primer) Sikstinske kapele i «Božanstvene komedije». Osećanje obaveze stvaranja koje je – pretpostavljam – prethodilo nastajanju pomenutih dela čini kategorije «lako» i «teško» irelevantnim.

Jovanka Uljarević: Kakvo je to osjećanje obaveze stvaranja i šta kazuje?

Nenad Jovanović: U boljim slučajevima, slično je obavezi da se diše. U lošijim – obavezi da nekome pružimo veštačko disanje. Najveći broj umetničkih dela, međutim i nažalost, ne svedoči o spomenutom osećanju, već samo o smislu njihovih tvoraca za biznis. Biznis sa bocama kiseonika.

Jovanka Uljarević: Vaš ovogodišnji boravak u SCG završio se uručivanjem Vam nagrade «Branko Miljković» za pomenutu zbirku poezije. Šta predstavlja ova nagrada za Vas?

Nenad Jovanović: Predstavlja dokaz da neko tamo ozbiljno uzima moj rad. Niz godina sam sumnjao da je tako.

Jovanka Uljarević: Ali to nije bio prvi put da je Vaša knjiga nagrađena. 1993. godine dobili ste «Brankovu nagradu», a 1998. nagradu «Matićev šal» koju ste vratili. Zbog čega?

Nenad Jovanović: Više puta sam javno odgovorio na to pitanje. Umesto da to učinim još jednom, reći ću zbog čega sam proletos pregazio sopstvenu reč, datu pošto mi je «Matićev šal» dodeljen, reč da više nikad neću primiti nijednu domaću književnu nagradu. Odbijanjem nagrade sam – pokazalo se – uvredio brojne pisce i kritičare, a da mi to nije bila namera. Sećam se susreta sa nekima od ovih ljudi na Sajmu knjiga održanom kratko po odvijanju spomenutog događaja. Većina mi je upućivala smrknute izraze, i većini je nad glavom lebdeo znak pitanja: da li saućešće treba da izjave, ili da ga prime?

Jovanka Uljarević: Utiče li i na čitaočev stav prema Vama kao piscu Vaše primanje ili odbijanje nagrade?

Nenad Jovanović: Ako već nešto mora da utiče, bolje je da to bude i moj odnos prema ovoj ili onoj književnoj nagradi nego moja frizura. Žena mi često prebacuje da se češljam kao Daglas Herd…

Jovanka Uljarević: U pjesmi «Ljubav» kažete: «srpski (jedini moj) čitaoče». Zašto jedini? To nije jezičko određenje nego nacionalno, zar ne?

Nenad Jovanović: Kada se radi o kulturi poput naše, između jednog i drugog se «mirne duše» može staviti znak približne jednakosti, a po intonaciji sa kojom je napisana pesma koju spominjete da se zaključiti da je – ako se ja pitam – tako nažalost, a ne na sreću. Vidite, mi nismo tek mala, nego i vazda-smanjujuća-se-kultura. Svaka naredna promena granica naše zemlje rezultovaće inauguracijom novog jezika, nove akademije nauka, otvaranjem novih radnih mesta u toj akademiji… Stvari će se menjati nominalno, ali – «nomen non est omen». Da jeste, glavnina entiteta nastalih raspadom SFRJ ne bi delila sličnu sudbinu, sudbinu dosadnih, sudbinu nepoželjnih. Na šta ovde mislim? Na to da se, recimo, hrvatska omladina zabavlja uz srpske filmove, srpska uz hrvatsku popularnu muziku, a finska (na primer) – ni uz šta što dolazi s prostora nekadašnje SFRJ. Da su ranih devedesetih, umesto novih imena za isti jezik, smišljeni novi jezici (to jest, da se promenio proizvod, a ne samo «brand») verujem da bi kulture zemalja nastalih raspadom Jugoslavije danas bile zanimljivije «svetu» (da upotrebim reč kojom se kod nas nazivaju ekonomije razvijenije od naše; znate ono: «Svuda u svetu je tako, samo kod nas…»). Ovako, sve nekadašnje republike SFRJ sa izuzetkom Slovenije podsećaju me na petla iz dečije pesme o gladnoj devojčici Lenki. Dotični petao je samoga sebe zaklao, očerupao i ispekao, a onda legao na tanjir i kukurikanjem pozvao Lenku da ga poručka. Za razliku od petlove, žrtve glavnine nekadašnjih jugoslovenskih republika se, za sad, pokazuju besmislenim. Uzaman kukurikanje – «svet» nas neće pa neće. I? Šta se zbiva? Nepojedeni, raspadamo se i posle raspada, i sada smo – paradoksalno – opet ujedinjeni: tom činjenicom, kao nekad sloganom «I posle Tita – Tito».

Jovanka Uljarević: Već izvjesno vrijeme prestižne nagrade za književnost «odlaze» za Kanadu, kao da je tu najveći broj značajnih pisaca iz Srbije. Postoji li neki poseban razlog u njihovom, i Vašem, izboru Kanade, a ne neke druge zemlje?

Nenad Jovanović: Razlog se krije isključivo u razlici između imigracionih politika Kanade i, na primer, Nemačke. Ko se za promenu adrese odluči iz želje za nadahnućem, već ima hleb. Ko ga nema, dolazi najčešće u Kanadu, po dosadi jednu od najozloglašenijih svetskih zemalja. Ovde se o dosadi u školama uči kao o fizičkoj sili. Merni instrumenti za nju prodaju se na svakom ćošku. Kao hleb.

Ne tako davno, Predrag Čudić je objavio spisak svih domaćih nagrada za književnost. Kako je preobilnost istih pokazatelj krize našeg knjižestva, a ne njegove vitalnosti, i kako sve naše krize postoje ne da bi se rešavale, nego produbljivale, pretpostavljam da glavnina ovih institucija i dalje živi. Kada je o nagradama i srpskim piscima emigrantima u Kanadu reč, mislim da je prerano da se govori o trendu: od dvesta i kusur nagrada sa tog spiska, u Kanadu ih je, tokom poslednjih desetak godina, stiglo manje nego što ima prstiju na jednoj ruci. (Pošto spominjem prste i našu emigraciju, i pošto sam se dotakao opozicije Nemačka-Kanada, ne mogu a da se ne setim svojevremeno uspešnog Bulatovićevog romana…)

Površina naše zemlje iznosi 102,350 kvadratnih kilometara. Površina Kanade – 9,984,670. U svetlu ovih činjenica, čudnije bi delovalo što se hiljade pisaca srpskog jezika stiskaju u Srbiji i Crnoj Gori, nego što njih četvoro-petoro živi u Kanadi. Ima kanadskih pisaca s adresom u Berlinu, Parizu, Africi… Niko se oko toga, verujte, ne uzbuđuje. To što se kod nas činjenici da van Matice ima ljudi-koji-pišu pridaje status fenomena puka je posledica dugogodišnje zatvorenosti granica za državljane naše zemlje, te odsustva stranaca iz nje.

Jovanka Uljarević: Objavljujete li svoje književne radove u kanadskim časopisima, prevodite li ih ili možda pišete i na engleskom jeziku?

Nenad Jovanović: U Kanadi još nisam objavio ni redak. A na engleskom pišem isključivo filmska scenarija, nijedan od kojih još nije realizovan.

Jovanka Uljarević: Kanada je poznata i po svojoj otvorenosti i toleranciji kada su u pitanju nacionalne, religijske, političke i druge različitosti. Koliko je moguće nekome ko nije odatle uključiti se u književni život i biti aktivan kao pisac?

Nenad Jovanović: Tolerancija države prema Drugom temelji se na zakonima, a tolerancija naroda – na nezainteresovanosti za Drugo. Evo primera. U Torontu živi veliki broj Portugalaca, a ja ne pamtim da sam u besplatnim gradskim novinama – namenjenim prevashodno korisnicima javnog prevoza, novinama glavninu čijeg tiraža rano ujutro odnesu radnici – pročitao neku vest o Portugaliji. S druge strane, te novine svaki dan objave po jedan nedotupavan citat Džesike Simpson, Britni Spirs ili Peris Hilton. Već i boja kose ovih dama – tako nesvojstvena kako portugalskim, tako i ženama iz drugih tipičnih imigrantskih grupa u Torontu (čiji pripadnici, uzgred, zauzimaju ogroman procenat radnih mesta u fabrikama) – onemogućava identifikaciju «došavših» s «ovdašnjima».

Za razliku od mene, David Albahari, na primer, učestvuje u književnom životu ove zemlje, ali njegova nemačka ili britanska slava i dalje premašuju njegovu kanadsku slavu.

Jovanka Uljarević: Vaše prvo pojavljivanje u književnosti bilo je s poezijom, ali na tome se nijeste zadržali i pored toga nijeste prekinuli pisati poeziju. Razlikuje li se uopšte pogled na svijet i sebe samog pjesnika i prozaiste?

Nenad Jovanović: Razlikuje se pogled na praznu stranicu. Njenu belinu ne primećujem kada pišem pesmu, a pri pisanju proze je se neretko uplašim.

Nomadski manifest

Kažem bašta tek
da ne kažem kuća.
U bašti omekšavaju jabuke. Dobro:
svojevremeno sam ih kupovao,
imao nad njima posedničku moć –
mogu reći da poznajem jabuke.
Kuću, pak, vidim
kao utopiju:

u njoj otac podmazuje smučke, a majka
suzi – jednim okom zbog slutnje
očevog odlaska, a
drugim jer će on pri odlasku razviti
brzinu suviše veliku za
njene pojmove.

Porodična legenda kaže da sam kupljen
od Cigana, umotan u
novinski papir.
Koje reči behu otisnute na njemu?

(Neistina je da svaka reč želi
da bude kazana s intenzitetom
prvog plača;
svaka reč želi da bude prećutana,
da zaspi kao virus u senci hronometara
i počiva sve do osvita doba
u kome će značiti ono što može,
a ne ono što
treba da znači).

Čak i čerge ubzavaju. (Vrum!)
A onda – koče:
za potrebe milenijumskog snimka,
jedan po jedan Ciganin grli mrtvu Snežanu,
čija belina im ističe tamnu put.
Dolazi zima…

Prvi raj, Odeta,
bio je raj oca.*

* Pjer Paolo Pazolini, Teorema

iz knjige «Živeti na moderan i umreti na starinski način»,
Nenad Jovanović