Razgovarala Jovanka Uljarević

Jovanka Uljarević: Prije godinu dana razgovarali smo o novim brojevima časopisa «URB», svrsi njegovog postojanja, uređivanju, ne baš i o budućnosti. Danas «URB»-a više nema, ali zato čitamo «URBIS», koji prilično podsjeća na nekadašnji «URB». Šta se to sve promijenilo u «URB»-u da je trebalo i samo ime zamijeniti? Da li je riječ uopšte o istom časopisu?

Draško Miletić: I jeste i nije. Jeste utoliko što je uređivački pogled, kakav god da on bio – zamućen ili ne, ostao isti. Nije, jer je promenjen izdavač, samo ime časopisa, vrsta preloma. Međutim, više ni sam nisam siguran može li se redizajn u ovom slučaju odnositi samo na pitanje forme.
Kada je «URB» krenuo sa svojim groteskno sakatim imenom ideja je bila da se slova do punog imena dodaju tek kada dovoljno stasamo u nadetničkom, nadrasnom, natkonfesionalnom… Još će neko pomisliti da se sve to obistinilo promenom imena, a nije. Puka promena izdavača (nekada Slobodan Mašić, a danas «Centar za stvaralaštvo mladih» i Dom omladine Beograda) naterala me je na taj korak. A opet, kako književnost, između ostalog, ima i tu moć da priziva i sluti, onda promenu imena i polaznu ideju stavimo pod tu kapu. Prizivamo urbano i opravdavamo samo ime časopisa. No, pustimo se demagagije. U svakom slučaju, «URBIS» će se i dalje baviti domaćom i prevodnom književnošću, dok će njegov otpor estradno-intelektualnim modama, čvrsto verujem, biti nesmanjen. Autori «URBIS»-a ne smeju dozvoliti da se domaća književna scena pretvori u krompirište. Naše jeste da začikavamo i onespokojavamo, da stalno iznova zanovetamo, i da to činimo uprkos nespornim moćima vladajuće književne mrtvaje.
Naravno, časopis dopisuju i mladi koji u CSM-u pohađaju književnu radionicu. A opisivati krug oko književnog (ne)vremena opterećenog diktatom folklornog, estradnim modama i stilskom senilijom znači upuštanje u direktnu borbu s mnogim estetičkim ogrešenjima. Znači duboko uvrežene malograđansko-patrijarhalne rituale zameniti urbanim gestom. Histerične poetike (poetike krvi i tla, apoteozu smrti, te mimetičku književnost-po-svaku-cenu) zameniti estetičko-etičkim nagonom. Jer, niti postoje prigodne teme i one druge, niti isplativi ili nepodobni žanrovi, niti proklamovane pripovedne strategije i one koje nisu u modi. Postoje oni koji kazuju umesto da prikazuju, koji presuđuju umesto da prosuđuju, oni koji galame i prećutkuju.
Na kraju, reći ću i to da «URBIS» svakim slovom prkosi nagonu banalnosti i razbibrige, te pijačnoj hermeneutici. Može biti da je čovekov duh najvispreniji upravo u poetici kalkulantskog i jeftinog, da nas je život učinio takvima da zvučimo najstvarnije u modalitetima kiča, da je površnost naša jedina fabula. Stoga autori «URBIS»-a imaju pune ruke posla. Naravno, polagati opkladu u reč u našem slučaju još dugo će biti ravno preziru prema prostom i javašnom. Međutim, držim da samo na taj način književnost može odbraniti svoj puni smisao i biti ono što biti mora: «svesno sećanje».

Jovanka Uljarević: «URBIS», kao ni raniji «URB», nije obiman časopis, u smislu da nam nudi široku lepezu autora i mnoštvo radova. Stvarnost koju nam predočava u malim dozama tek dobijamo. Da li su razlozi toga primarno tehničke prirode ili…?

Draško Miletić: Krenemo li od polazne ideje da autori budu svedeni na hiljadu reči po broju, onda je razumljivo da u «URBIS»–u, kao i nekada u «URB»-u, nećete naići na bespotrebna razglabanja u kojima, skoro po pravilu, mnogo i naširoko se priča ali se malo šta kaže. Stoga u časopisu nema niti će biti one sive otromboljene pameti, nema onih autistično-hibrisnih tekstova koje nisu pročitali ni sami autori a, bogami, ni urednici. Pa ipak, smatram da je svakome od autora dato dovoljno mesta. Uostalom, onaj ko ne ume da se saopšti sa hiljadu reči, šta god da je u pitanju: priča, odlomak iz romana, esej ili poezija, taj i nije za «URBIS». Da se razumemo: književnost je onoliko etička koliko i estetička disciplina. Estrada je nešto drugo. Beskraj buke i kiča.

Jovanka Uljarević: Jedan od ciljeva koji postavljate sebi u vođenju škole kreativnog pisanja «Centra za stvaralaštvo mladih» jeste i odgovoriti polaznike od pisanja. Nije li to protivrječno?

Draško Miletić: Nimalo nije protivrečno, jer je odvraćanje od pisanja samo purgativ kako bi se rukopis pročistio. Odvraćanje ima za cilj da se ne postane loš pisac. Ako mene pitate, pisanje jeste stalno i uporno brisanje, pre svega to. Brisanje svake vrste cenkanja sa estetikom. Ili nešto jeste književnost ili nije. A cena takvog pisanja, naravno, veoma je visoka. Da se razumemo: pisca kopni i kida reč dok nad njom bdije; danima i nedeljama, mesecima i godinama; koliko god da je potrebno. Tihujući i samujući nad jednom jedinom rečju. Jer život pisca, kao ni život monaha, ne može se podražavati. Pogotovu ne na duže staze! Nije nepoznato da istinski pisci imaju gromadu o vratu, da svakom novom knjigom uistinu dopisuju sopstvenu smrt i da im spasa nema. Nikada pisanje nije bilo samo zanimanje, ne samo to, ono je, nužno, bolest koju ne treba lečiti već joj se valja prepustiti. Ne može se pisanje preboleti. Pa to je jasno kao dan. I još, ono je nekakva golema storuka samoća. Nalik banatskom mrklom mraku: kilometrima unaokolo nikakve luči. Nema je ni ispred ni pozadi, ni levo ni desno, ni kraj druma ni gore na nebu. Otkida reč od nutrine nemilice, otkida valjana reč i kad više nema šta da se otkine, čak i tada – kada su sve cene unapred plaćene.

Jovanka Uljarević: Na nedavno održanoj promociji dva posljednja broja «URBIS»-a prisutnima ste pokazali primjerak jednog, ukazali na dvije greške koje su promakle uredničkom oku, čitav tiraž proglasili zbog toga ništavnim i primjerak pocijepali. Isti broj je ponovo štampan i bez grešaka stigao do čitalaca. «URBIS» nije časopis koji ima jaku finansijsku potporu, a greške koje su Vama bile nedopustive pojavljuju se u gotovo svim časopisima bez izvinjenja u narednom broju ili lično autorima, pri čemu uništavanje tiraža ne možemo ni zamisliti.

Draško Miletić: Zato i govorimo o urednicima i onim drugima – skupljačima teksta. Jedna od osnovnih nedaća i pošasti savremene domaće književnosti jeste erozija uredništva. Nepostojanje uredničkog stava. I nečitanje. Zato se «URBIS» i razlikuje od većine onoga što je književna periodika u nas. U stvari, kada malo bolje razmislimo, «URBIS» i nije časopis. Hajde, molim vas, gde ste videli časopis na svega četiri strane, tako skromnog tiraža i tako prečišćen?

Jovanka Uljarević: Još kada tome dodamo i nestandarni za publikacije format A2, kakav ima «URBIS», besplatno dijeljenje primjeraka, zbilja kako sve to ozbiljno doživjeti, neko bi se zapitao vjerujem. Ipak, prečišćenost prisutna u «URBIS»-u, posebna briga o etičko-estetskom, zavidna odgovornost uredništva smjelo ga postavlja naspram postojećih časopisa i kao njihov ideal. Šta je on ustvari?

Draško Miletić: Pozvaću se na Bodlera koji je krajnje lucidno ustvrdio «Svako se zabavlja kako ume.» Dakle, «URBIS» je zajebancija, čista zajebancija.

Jovanka Uljarević: Da li je čitalac pošteđen odgovornosti koju očekujete da nose pisac i urednici? Koliko je on prozvan mijenjati stvari u književnosti koje nijesu dobre?

Draško Miletić: Čitalac «URBIS»-a nije ženka od koje se očekuje da raširi noge i bude oplođena, već je koautor. Samim tim i on snosi deo odgovornosti. Ako mene pitate, promene bi prvo trebalo da se prihvate upravo oni koji knjigu drže, bilo da je pišu ili da je čitaju. Ne čekati da neko drugi nešto za nas učini, već zasući rukave. Nema odlaganja, valja se usredsrediti na najbolje u sebi. Promena je lična stvar, preokreti masa su nemogući. Indivudualnost koju «URBIS» sobom nosi provokacija je po sebi. Možda čak i željeni etalon.

Jovanka Uljarević: U zemlji u kojoj postoji preko pedeset književnih nagrada, po riječima kritičara autor ste dva romana koji neće dobiti ni jednu od njih, a po Vašim?

Draško Miletić: Nikada nisam sedao za pisaći sto da bih se dodvorio bilo kojoj intelektualnoj ili estradnoj modi. Stoga sam se po rečima Ljiljane Šop u prvom romanu «Autoportret» zamerio tradicionalistima, a u ovom drugom «pH», još uvek neobjavljenom romanu, epigonima postmoderne. Dakle, sada sam miran da i dalje mogu nastaviti pisati po svom.

Jovanka Uljarević: Ali prije toga ste napisali zbirku pjesama «Osmi padež» koja uskoro će biti i objavljena. Zašto se tako dugo čekalo na njeno pojavljivanje? Nije li prelaz na roman prebrzo uslijedio?

Draško Miletić: Za mene je i roman vid poezije, premda bi u mom slučaju svakako trebalo posumnjati da sam napisao ijedan roman dosad jer je «Autoportret» zbirka priča sa romanesknim pretenzijama, ili kako je to kritika rekla mikroroman, dok je «pH» roman kontra romanu. Poeziju smatram paroksizmom ćutnje (tihovanja!) i samoće. Roman prolegomenom poezije.
Poeziju sam pisao od 1990. i za petnaestak godina, eto, napisao svega pedesetak pesama, da bi jednog dana sa rukama punim poezije otišao kod Miloša Komadine i nakon razgovora s njim, čitave noći se obračunavao sa sumnjivim pesmama. Tako je narednog jutra ostalo 34 pesme. Ona poslednja je nastala nakon Miloševe smrti i to je i poslednja koju sam napisao. U stvari, poslednja uopšte. Držim da je cena poezije suviše visoka. Zato i smem reći da će «Osmi padež» biti moja jedina poetska zbirka. Evo, upravo je objavljena. Kada je poezija posredi, zli jezici će s punim pravom moći govoriti o meni kao o piscu samo jedne knjige.

Jovanka Uljarević: Živite i radite u Beogradu, rođeni ste u Kotoru. Da li je Kotor za Vas samo naziv mjesta rođenja u ličnim dokumentima ili…?

Draško Miletić: Kotor je miris. Domoroci izvesnih plemena severne Amazonije tokom snažnih senzacija u životu osete miris čije otelotvorenje naknadno pronalaze među prašumskim cvećem; ubrane latice odlažu u posebne kutijice, tzv. medicine koje nose nanizane oko struka; medicine otvaraju po želji, prinose ih licu, i senzacija se nepogrešivo ponavlja. Eto, to je moj Kotor: miris nad mirisima.

Pergament

Po H. L. Borhesu

Pretpostavimo da se ruka
primiče listu i da istoga trena
isparenje soli prekriva papir,
pa je list hrapav,
reči zapinju, lome se.
Pretpostavimo i to da je pupak
oblaka rasparan i da
strmoglava igličasta kap već liže papir,
potom druga, treća,
pljušte vekovi po svežem
mastilu.
Pretpostavimo na kraju i to da,
poput trećeg mitarstva,
vetar razliveno ništi i da su okamenjene
samo reči svejezika.
Jedino je demijurgu, nakratko,
promakao otisak zmijskog ujeda
na kori (papirusa).

Iz knjige «Osmi padež»
Draško Miletić